Narodni poslanik Srbislav Filipović

Da li ste nekada razmišljali o tome da svako od nas ima neku misiju zbog koje se rodio ili nekoliko misija koje treba da ispuni? Da li vam zvuči realno da ste negde privremeno ili da nešto činite po nekom zadatku sudbine i da na kraju iz toga odlazite tiho i nečujno, jer to tako treba da bude? Meni se čini realno i poznato. Pa, da počnemo ovu kratku priču u kojoj će se možda neko i prepoznati ili naći nešto što će mu pokazati da je ovakav pogled na život realan. Uđete u neki posao, upoznate neku osobu, pišete nešto važno za nekoga ili za društvo i sve vreme imate čudan osećaj da to neće trajati večno. Naravno, svi znamo da ništa nije večno u smislu da svi jednog dana umiremo i to je normalan, svima poznati, prirodni proces. Ali ne mislim na to. Ovde se radi o situaciji da imate zadatak da u nekoj priči ispišete pasus i da pred kraj tog pasusa osećate da nema dalje. To ne znači da je priča gotova, ali možda jeste vaša uloga u tom pisaniju. Pojaviš se u životu neke osobe, družite se, ...

Naši rezultati su onakvi kakvo nam je ponašanje. Ako hoćemo bolje rezultate u bilo čemu, onda moramo prvo da promenimo svoje ponašanje. Ako je spolja sjaj, ne znači da je i unutra. Zato uvek oceni prvo ono unutrašnje. Oni koji maštaju o princu na belom konju, najčešće ne dočekaju ni konja. Kako da izabereš put da li ćeš biti optimista ili pesimista? Stani ispred ogledala sa pozitivnim mislima i negativnim. Reci sebi šta vidiš i šta ti se više sviđa. Jednostavno je.  Meni se više sviđa vera u sebe i osmeh. Optimista. Ako priznas svoje greške, onda si već napravio korak ka pobedi. Ne varaju vas ljudi, već vaše mišljenje o njima. Nije vas ujeo čovek, nije vas povredio niko drugi. To ste sami učinili sebi pogrešno ih procenjujući. Čovek koji je svestan svojih grešaka, ima šansu da bude bolji.