Krv nam je ista
Znam da se oduvek na ovom našem prostoru zveckalo oružijem i da se vrlo često tuklo i ginulo. I pre 26 godina su neki hteli da tuđu decu zavijaju u crno, a svoju da šalju na razna usavršavanja po belom svetu. Najlakše je bilo puniti kamione za put bez povratka tuđom decom i liti suze tuđe rodbine, zavijati u crne marame decu nekog drugog, a svoje slati na prestižne koledže i egzotične destinacije. I najlakše je zatvarati oči dok sa nekog ratišta dolaze kući tuđa deca kao invalidi, bez nogu, ruku, očiju, sa teškim psihičkim posledicama zbog viđenih zverstava. A što se takav užas nije mogao izbeći? Zašto je neko bio žedan naše krvi, neki naš krvnik njihove krvi, zašto je život uvek bio tako jeftin kad treba da se nešto otme!? Zar nije lepše da se svi zajedno razvijamo!? Zar nije bolje za sve ljude na Balkanu da pokažemo da smo zreli i pametniji nego što smo bili kroz čitavu svoju istoriju!? Zar nije bolje da čuvamo život i pokažemo da nećemo živote davati za interese nekih spolja!? Zar...