Narodni poslanik Srbislav Filipović

Не волим велике уводе и развлачења, па тако нећу ни сам то чинити. Поставља се стално питање колико су политичари у Србији и свету доступни својим бирачима и колико лако или тешко бирачи могу заказати састанак код неког министра, посланика или одборника или било ког функционера. Није лако. Није лако, не зато што је немогуће, већ зао што ми се чини да један део функционера није никако спреман на то да чује и могућу критику на рачун свог рада и онда, стварајући неку непробојну опну око себе, ствара утисак страшне презаузетости или недодирљивости, што свакако није могуће. Без обзира на све околности, а то је мој став, свако ко се прихватио тога да се бави неким јавним послом који би требало да ради у интересу целе заједнице мора да нађе бар један дан месечно, ако не недељно, у коме ће примати грађане и слушати шта имају да му кажу и са каквим се проблемима сусрећу. То је једна од главних улога људи који се баве политиком. Није моја дужност да са колегама ''кафенишем'' и ...

Почетком овог века и доласком неких нових структура на власт у Србији, помислили смо да ће све у региону Западног Балкана бити много другачије по наш народ који живи на овим просторима натопљеним невином крвљу, препуном спаљених села и градова, препуном споменика који нас подсећају да је ту и ту извршен неке страшан злочин и за њега углавном нико није никада одговарао. Мислили смо да ће наш регион, уз подршку тог великог света, моћи, умети и знати да чува и сачува наш балкански лако ломљив мир. Знало се да је на Балкану као на бурету барута. Може бити мир деценију, две или три, али се не зна никада одакле ће неко повући ороз и ето нама експлозије и опет лелека мајки и сестара. Ближи се крај друге деценије овог века, а опет се нешто ''кува'' на Балкану. Формирају се војске на територији која по сваком праву и свакој правди припада Србији, али неки не признају ни право, ни правду, ако њима у том тренутку не иде у прилог. Право је за поједине постало само мртво слово...

Kao klinac sam maštao o tome da budem u prilici da nešto uradim za svoju ulicu, kraj u kome živim, opštinu, svoj grad i državu. Prvu priliku sam imao kao odbornik u Skupštini grada Beograda. Taj mandat se završio uspešno. Beograd je ostvario ono što decenijama nije uspevao i to zahvaljujući ljudima koji su ga te četiri godine vodili i davali sve od sebe da postane istinska evropska metropola, a ne da ostane idealno mesto za nameštene poslove, odnosno kombinacije. Sve te kombinacije i zezancije su Beograd dovele do preko milijardu evra duga! Preskupo! I to tajkunu Đilasu nije bilo dosta, nego bi sad da se vrati da nastavi gde je stao pre četiri godine. Da li ćete mu to dozvoliti!? Ponosan sam što sam imao priliku i šansu da u Skupštini grada podržavam ljude kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Ponosan sam što je Beograd danas dobio jedno sasvim novo lice, što je nasmejaniji, što u njega hrle turisti sa svih strana sveta, što je pun kranova, što se stalno nešto radi, što je ...

Mnogo je godina prošlo. Da, već skoro 18 godina je prošlo od dolaska na vlast DOS-a, nikad čudnije koalicije, tj. interesne grupe. I ne znam da li na taj grabež misli Đole Balašević u svojoj pesmi ''Dno dna'', jer je ta interesna grupacija povela jedan pljačkaški pohod protiv sopstvenog naroda, dece i države i svojski se potrudila da zgrabi sve što im padne šaka. Obećavali su da ćemo biti giganti, da će Srbija da vuče ceo region, samo da oni pobede. Zapravo, Srbija je tokom njihove vlasti postala slepi putnik u Evropi i regionu, od koga je otimao ko je šta poželeo. Šiptari hteli teritoriju, pa proglasili nezavisnost, a vlast u Beogradu sve to posmetrala nemo iz Rumunije uz počasni doktorat.  Verujem da su mnogo počasti dobijali i u kesama i koferima od svojih finansijera i mentora za uspešno uništavanje srpske privrede i armije. Taj posao su ekspertski obavili. Treba njima dodeliti neko priznanje, jer tako posvećeno i sa toliko ushićenja ne znam da je neko negde n...