Narodni poslanik Srbislav Filipović

Не волим велике уводе и развлачења, па тако нећу ни сам то чинити. Поставља се стално питање колико су политичари у Србији и свету доступни својим бирачима и колико лако или тешко бирачи могу заказати састанак код неког министра, посланика или одборника или било ког функционера. Није лако. Није лако, не зато што је немогуће, већ зао што ми се чини да један део функционера није никако спреман на то да чује и могућу критику на рачун свог рада и онда, стварајући неку непробојну опну око себе, ствара утисак страшне презаузетости или недодирљивости, што свакако није могуће. Без обзира на све околности, а то је мој став, свако ко се прихватио тога да се бави неким јавним послом који би требало да ради у интересу целе заједнице мора да нађе бар један дан месечно, ако не недељно, у коме ће примати грађане и слушати шта имају да му кажу и са каквим се проблемима сусрећу. То је једна од главних улога људи који се баве политиком. Није моја дужност да са колегама ''кафенишем'' и ...

Почетком овог века и доласком неких нових структура на власт у Србији, помислили смо да ће све у региону Западног Балкана бити много другачије по наш народ који живи на овим просторима натопљеним невином крвљу, препуном спаљених села и градова, препуном споменика који нас подсећају да је ту и ту извршен неке страшан злочин и за њега углавном нико није никада одговарао. Мислили смо да ће наш регион, уз подршку тог великог света, моћи, умети и знати да чува и сачува наш балкански лако ломљив мир. Знало се да је на Балкану као на бурету барута. Може бити мир деценију, две или три, али се не зна никада одакле ће неко повући ороз и ето нама експлозије и опет лелека мајки и сестара. Ближи се крај друге деценије овог века, а опет се нешто ''кува'' на Балкану. Формирају се војске на територији која по сваком праву и свакој правди припада Србији, али неки не признају ни право, ни правду, ако њима у том тренутку не иде у прилог. Право је за поједине постало само мртво слово...