Narodni poslanik Srbislav Filipović

Teško je kad govorimo o diskriminaciji u Srbiji neke društvene grupe da ne pomenemo opštu diskreminaciju članova Srpske napredne stranke. I neću govoriti o sebi kao članu naše stranke, već ću ovo pisanije posvetiti svim divnim ljudima koji su u našu stranku ušli čista srca, puni ljubavi prema Srbiji, željni da se bore za njene interese, zanemarili sve svoje lične potrebe i stremljenja, svoje ambicije zapostavili zbog viših ciljeva, a onda naišli na jednu patološku mržnju onih koji sebe, bez ikakvog prava na to i potpuno neopravdano, nazivaju elitom i stručnjacima za sve. Za njih je svaki član SNS-a krezubi idiot, smrdljivi seljak, neko ko nije vredan ničega dobrog, neko ko ne zaslužuje ni da živi i to bi oni lako rešili, ali kažu da ima malo bandera, pa nam nekada ponude i metak u potiljak. To je taj ''elitistički'' vid obračunavanja sa svima koji ne žele da Srbijom haraju mafija i tajkuni, svima koji žele samo da žive mirno, svima koji su čestiti, porodični i sk...

Да напишем овај текст ме је натерала изјава професорке Стојковић, која је рекла да су они као научни радници требали да ураде оно што су урадили тзв. студенти. Студенстки активиѕам није ништа лоше и ништа негативно само по себи, али онда кад је мотивисано решавањем проблема са којима се студенти суочавају. Међутим, ако политика и политиканти уђу на Универзитет и почну да глуме ''студенте'', онда су ствари битно другачије. Немам ништа против Лутовца, Обрадовића и Тепићеве, ако су дошли тамо да се распитају о програмима са жељом да упишу неки мастер или докторат на једном од факултета, али свима је јасно да тамо нису дошли из потреба да уче, већ да створе слику у јавности како се ''студенти'' буне и да је тренутак да ''јавност'' прогледа. Све је то, наравно, само фарса и део једне лоше организоване политичке представе из које нико неће ништа добити. Не могу ни они ништа од тога да добију, јер људи у Србији виде о чему се ради и нико није ...

Lideri Saveza za silovanje i vešanje su, još jednom, i to po ko zna koji put, opravdali taj naziv. Iako oni sami sebe proglašaaju za neke intelektualne gromade, elitu najvišeg nioa, političke Bogove, nadljude u svakom smislu, nedodirljive, one čija se ispravnost stavova ne sme ni dovoditi u pitanje, janost u Srbiji se bezbroj puta uverila koji su to bednici i jadnici. Ako neko može da preti deci silovanjem i ubijanjem, onda i ne zavređuje da ga drugačije nazovem, osim apsolutnim psihopatom i ludakom. Ko normalan može da pomisli da je prihvatljivo pretiti predsednikovoj deci ili bilo čijem detetu siloanjem!? Ogromna većia građaa Srbije se gnuša takvih stvari i tzv. liderčića koji takve poruke šalju.  Niko nema pravo da svoju političku i svaku drugu bezidejnost i frustraciju leči na nečijem detetu. Ako neko tako nešto i hoće da učini, onda je krajnje vreme da se takve pretnje i pozivi sankcionišu, da ne bi nekom ludaku palo na pamet da počii takvo nedelo i napadne bilo čije dete....

Да сам се сетио да пишем и осуђујем политичке нападе од јуче, онда би се могло рећи да ме воде лични мотиви због полупаног породичног аутомобила, али с' обиром да има оних који знају да против свих облика насиља пишем годинама, ово моје писаније им неће бити изненађење. Намерно сам направио овакав увод, јер се у нашем друштву све што урадиш гледа кроз оно да си нешто урадио само из личне користи, иако то везе с'мозгом нема. Ето, такви смо какви смо. Сведоци смо свакодневних напада, који су углавном били вербалне природе, али прешла се граница и сад ти напади добијају ону форму коју нико од нас није желео, а пажњу јавности покушавам, изгледа узалуд, да скренем писањем о тим појавама, јер нико не реагује док се то њему не деси и свако мисли да је њега и његову поодицу то немогуће да задеси. Никада тако нисам размишљао, а посебно из разлога што живим на општини Стари град, где има много острашћених наших политичких противника, а они нама само то и јесу - политички противници...