Напади без осуде

Да сам се сетио да пишем и осуђујем политичке нападе од јуче, онда би се могло рећи да ме воде лични мотиви због полупаног породичног аутомобила, али с' обиром да има оних који знају да против свих облика насиља пишем годинама, ово моје писаније им неће бити изненађење. Намерно сам направио овакав увод, јер се у нашем друштву све што урадиш гледа кроз оно да си нешто урадио само из личне користи, иако то везе с'мозгом нема. Ето, такви смо какви смо.

Сведоци смо свакодневних напада, који су углавном били вербалне природе, али прешла се граница и сад ти напади добијају ону форму коју нико од нас није желео, а пажњу јавности покушавам, изгледа узалуд, да скренем писањем о тим појавама, јер нико не реагује док се то њему не деси и свако мисли да је њега и његову поодицу то немогуће да задеси. Никада тако нисам размишљао, а посебно из разлога што живим на општини Стари град, где има много острашћених наших политичких противника, а они нама само то и јесу - политички противници и након онога што сам преживео ћу их тако посматрати. Разбијане су просторије наше странке по Србији, лупана стакла, претило се безброј пута председнику Вучићу смрћу и његовој породици, да не говорим о лажима које су све писане и изношене ко са ким и како општи, да је убио сопствено дете, пошле суботе смо поново видели вешала на Теразијама и то након Другог светског рата први пут, видели смо лудака који прети сину нашег председника Вучића пиштољем и аутоматском пушком користећи бројне ужасавајуће речи. Могу да пишем о својим колима која су нам нова демолирале жуте хорде зла и пакла, о пребијаним новинаркама, пребијањем жена у РИК-у, физичким нападима на Мају Гојковић, Александра Мартиновића, професора Атлагића... И сви ти напади и сва агресија има само један циљ, а то је да изазове још оштрију реакцију друге стране, што им до сада није успевало, мада не могу да лажем и да кажем како ми је било свеједно кад сам затекао наш породични ауто полупан и какав сам бес осећао у том тренутку. Међутим, трудио сам се да у својим изјавама не будем запаљив и да се суздржим колико то као обичан човек могу. Зато на питања неких нисам ни желео да говорим, иако су одмах почели да пишу да нисам смео или да ми неко није дао. Забога, ако овде пишем о чему год хоћу, што онда свакоме не бих одговорио на питање, али нисам желео, јер бих у том тренутку можда одреаговао онако како то иначе није мој стил и како не иде уз мој васпитање.

Једна ствар ме јако брине. То је што сви ови напади нису наишли ни на какву осуду у широј јавности. Морам да истакнем велику захвалност свима из СНС-а који су ме исте вечери звали и понудили своју помоћ у том више него непријатном тренутку за моју породицу. Замислите осећај да вам неки лудаци дођу скоро до куће и полупају вам аутомобил и оду као да се ништа није десило, а да нема ни сведока који ће рећи која су лица видели и колико их је било. Утерују стравичан страх у кости људима, а ја молим наш народ да се не плаши те багре, јер они само то знају, да нас бију, да разбију нешто и да прете, али нас је много више нормалних и пристојних људи и сигуран сам да их наш достојанствен став много више боли, него да смо на било какав њихов начин узвраћали. Нису добили оно што су хтели и неће ни добити. А ја свакако нећу одустати и престати да говорим и пишем о несрећи која нас је као друштво задесила тококм њихове владавине и кроз какав је пакао ова држава пролазила у тих 12 година. То је моја обавеза као грађанина и некога ко се бави политиком, да људима оставим неки траг из овог времена и истину, да се зна ко је претио и тукао, а ко отварао фабрике и радна места, да се зна ко је отимао из касе и ко је пунио ту исту касу, да се зна ко нам је свуда у свету рушио углед и ко нам је положај поправио... Али део јавности ћути.

Те чувене невладине организације и организације цивилног друштва, политичке странке, велика већина медија и један део утицјаних људи су све ово узели за нормално, јер се то дешава нама из СНС-а. Не дај Боже да се некоме њиховом то десило, сигуран сам да не би могли да живимо данима од вести на ту тему и осуда према ''диктаторском'' режиму. Како рече један професор са Филозофског да су они надахнути млади људи, а ми смо дивљаци, лопови и талог друштва, а ако у надахнуће и слободну мисао спадају разбијања аутомобила, претње убиством, изношење вешала и друго, онда сам заиста луд и блесав. Не очекујем да Балша и пијани Живковић осуде ово, јер су се они увек трудили да је свима што горе, али је најважније да је Србија то осудила и да ће своју пресуду дати на изборима, кад год се они одржали.