Narodni poslanik Srbislav Filipović

Да напишем овај текст ме је натерала изјава професорке Стојковић, која је рекла да су они као научни радници требали да ураде оно што су урадили тзв. студенти. Студенстки активиѕам није ништа лоше и ништа негативно само по себи, али онда кад је мотивисано решавањем проблема са којима се студенти суочавају. Међутим, ако политика и политиканти уђу на Универзитет и почну да глуме ''студенте'', онда су ствари битно другачије. Немам ништа против Лутовца, Обрадовића и Тепићеве, ако су дошли тамо да се распитају о програмима са жељом да упишу неки мастер или докторат на једном од факултета, али свима је јасно да тамо нису дошли из потреба да уче, већ да створе слику у јавности како се ''студенти'' буне и да је тренутак да ''јавност'' прогледа. Све је то, наравно, само фарса и део једне лоше организоване политичке представе из које нико неће ништа добити. Не могу ни они ништа од тога да добију, јер људи у Србији виде о чему се ради и нико није ...

Lideri Saveza za silovanje i vešanje su, još jednom, i to po ko zna koji put, opravdali taj naziv. Iako oni sami sebe proglašaaju za neke intelektualne gromade, elitu najvišeg nioa, političke Bogove, nadljude u svakom smislu, nedodirljive, one čija se ispravnost stavova ne sme ni dovoditi u pitanje, janost u Srbiji se bezbroj puta uverila koji su to bednici i jadnici. Ako neko može da preti deci silovanjem i ubijanjem, onda i ne zavređuje da ga drugačije nazovem, osim apsolutnim psihopatom i ludakom. Ko normalan može da pomisli da je prihvatljivo pretiti predsednikovoj deci ili bilo čijem detetu siloanjem!? Ogromna većia građaa Srbije se gnuša takvih stvari i tzv. liderčića koji takve poruke šalju.  Niko nema pravo da svoju političku i svaku drugu bezidejnost i frustraciju leči na nečijem detetu. Ako neko tako nešto i hoće da učini, onda je krajnje vreme da se takve pretnje i pozivi sankcionišu, da ne bi nekom ludaku palo na pamet da počii takvo nedelo i napadne bilo čije dete....

Да сам се сетио да пишем и осуђујем политичке нападе од јуче, онда би се могло рећи да ме воде лични мотиви због полупаног породичног аутомобила, али с' обиром да има оних који знају да против свих облика насиља пишем годинама, ово моје писаније им неће бити изненађење. Намерно сам направио овакав увод, јер се у нашем друштву све што урадиш гледа кроз оно да си нешто урадио само из личне користи, иако то везе с'мозгом нема. Ето, такви смо какви смо. Сведоци смо свакодневних напада, који су углавном били вербалне природе, али прешла се граница и сад ти напади добијају ону форму коју нико од нас није желео, а пажњу јавности покушавам, изгледа узалуд, да скренем писањем о тим појавама, јер нико не реагује док се то њему не деси и свако мисли да је њега и његову поодицу то немогуће да задеси. Никада тако нисам размишљао, а посебно из разлога што живим на општини Стари град, где има много острашћених наших политичких противника, а они нама само то и јесу - политички противници...

Не волим велике уводе и развлачења, па тако нећу ни сам то чинити. Поставља се стално питање колико су политичари у Србији и свету доступни својим бирачима и колико лако или тешко бирачи могу заказати састанак код неког министра, посланика или одборника или било ког функционера. Није лако. Није лако, не зато што је немогуће, већ зао што ми се чини да један део функционера није никако спреман на то да чује и могућу критику на рачун свог рада и онда, стварајући неку непробојну опну око себе, ствара утисак страшне презаузетости или недодирљивости, што свакако није могуће. Без обзира на све околности, а то је мој став, свако ко се прихватио тога да се бави неким јавним послом који би требало да ради у интересу целе заједнице мора да нађе бар један дан месечно, ако не недељно, у коме ће примати грађане и слушати шта имају да му кажу и са каквим се проблемима сусрећу. То је једна од главних улога људи који се баве политиком. Није моја дужност да са колегама ''кафенишем'' и ...

Почетком овог века и доласком неких нових структура на власт у Србији, помислили смо да ће све у региону Западног Балкана бити много другачије по наш народ који живи на овим просторима натопљеним невином крвљу, препуном спаљених села и градова, препуном споменика који нас подсећају да је ту и ту извршен неке страшан злочин и за њега углавном нико није никада одговарао. Мислили смо да ће наш регион, уз подршку тог великог света, моћи, умети и знати да чува и сачува наш балкански лако ломљив мир. Знало се да је на Балкану као на бурету барута. Може бити мир деценију, две или три, али се не зна никада одакле ће неко повући ороз и ето нама експлозије и опет лелека мајки и сестара. Ближи се крај друге деценије овог века, а опет се нешто ''кува'' на Балкану. Формирају се војске на територији која по сваком праву и свакој правди припада Србији, али неки не признају ни право, ни правду, ако њима у том тренутку не иде у прилог. Право је за поједине постало само мртво слово...

Kao klinac sam maštao o tome da budem u prilici da nešto uradim za svoju ulicu, kraj u kome živim, opštinu, svoj grad i državu. Prvu priliku sam imao kao odbornik u Skupštini grada Beograda. Taj mandat se završio uspešno. Beograd je ostvario ono što decenijama nije uspevao i to zahvaljujući ljudima koji su ga te četiri godine vodili i davali sve od sebe da postane istinska evropska metropola, a ne da ostane idealno mesto za nameštene poslove, odnosno kombinacije. Sve te kombinacije i zezancije su Beograd dovele do preko milijardu evra duga! Preskupo! I to tajkunu Đilasu nije bilo dosta, nego bi sad da se vrati da nastavi gde je stao pre četiri godine. Da li ćete mu to dozvoliti!? Ponosan sam što sam imao priliku i šansu da u Skupštini grada podržavam ljude kao što su Siniša Mali i Goran Vesić. Ponosan sam što je Beograd danas dobio jedno sasvim novo lice, što je nasmejaniji, što u njega hrle turisti sa svih strana sveta, što je pun kranova, što se stalno nešto radi, što je ...