Vera u sebe je pola puta do uspeha

Nema na planeti uspešnog čoveka, a čija je glavna odlika pesimizam i neverica. Nema uspešnog čoveka, koji ne veruje u svoje mogućnosti, svoje sposobnosti, svoje znanje i ono što radi ili želi. Nema društva koje ide napred, ukoliko u njemu većina građana ne razmišlja pozitivno. Nije dovoljno imati jedan blještav trenutak u kome smo svi dobro raspoloženi. Na putu do uspeha neophodno je da vam svaki dan bude takav. I to je samo stvar odluke, a ne bilo kakvih uslova u kojima neko živi ili se rodio. Baš su oni najuspešniji dolazili iz najtežih okolnosti. Neki su rođeni u siromaštvu, a neki zbog nerazumevanja sredine odlazili u druga društva u kojima su njihove ideje rado prihvaćene. Za ove druge je puno primera u našem društvu, a najpoznatiji su Nikola Tesla i Mihajlo Pupin. Srbija ih u njihovo vreme nije prihvatala, nije razumela i oni su odlazili tamo gde su mogli da ostvare ono zbog čega su danas, ne samo simboli jednog vremena, već simboli najuspešnijeg dela čovečanstva.

Teslu i danas hoće da prisvoje neki drugi narodi, a na njegovim počecima nikome na ovim prostorima nije trebao. Ta viševekovna zatvorenost u stare navike, običaje, u okove neznanja i opiranja bilo kakvim promenama nas je dovela u situaciju da se grčevito borimo i za opstanak kao narod. Jedan deo naših ljudi ne prihvata to kao istinu ni danas i meni je užasno krivo kada vidim koliko neki ljudi ne žele da se krene napred, koliko napadaju svaki pokušaj da se društvo modernizuje, da nešto novo dođe u Srbiju, da neki uspešni i pametni ljudi otvore svoje firme i kod nas. Nije lako da to gledate. I glavni uzrok je, po meni taj, što mi ne verujemo u sebe i ono što radimo, koliko u sve to veruju oni koji nas gledaju spolja. Kod nas je uvek bilo previše gunđanja, opiranja, ogovaranja, skepticizma, a uvek premalo vere u sebe i svoje potencijale. I to nas je preskupo koštalo.

Danas, i pored otpora tog dela društva, većina naših ljudi shvata da bez promene načina razmišljanja, življenja, ponašanja, bez vere u sebe, Srbija ne može u budućnost. Trenutak u kome živimo je prekretnica, ne samo za Srbiju, već možda i čitav svet. U svetu oni veliki zauzimaju neke svoje nove pozicije, postavljaju stvari na neki novi način, menjaju se odnosi, pa tako i Srbija mora u svetlu globalnih promena da nađe svoje mesto, a ne da samu sebe postavi na mesto onog ko se ponovo nije snašao u toj situaciji, koju smo već imali u prethodnom veku u nekoliko navrata. Od naše spretnosti, spremnosti i sposobnosti da menjamo sebe, da se adaptiramo na okolnosti u kojima živimo, od naše vere u sebe, zavisi sve. Ukoliko ne budemo sumnjičavi, ukoliko budemo nastavili da podržavamo jedan zdrav, pristojan i civilizovan put, onda ovo društvo može da naoravi jedan krupan korak ka potpunom oporavku. O drugoj opciji ni ne razmišljam, jer za mene to drugo što je lošije nikada nije ni bilo opcija.

Pred nama imamo samo jedan put. Taj put vodi u budućnost, u uspeh i stabilnost. Sve drugo su stranputice. Na tom putu uspeha možemo ostati samo ukoliko, ovog puta budemo mi verovali još više u sebe i ono što radimo, nego što smo ikada ranije. Vera u nas ne sme biti jača van nas, nego što je u nama. Čovek i narodi su samo kreatori svoje sreće. Tu sreću neće i ne može da bolje skroji niko, osim nas samih.