Narodni poslanik Srbislav Filipović

Srbija je zemlja koja je prečesto ustajala, pa padala i u tim svoji m padovima nekako mazohistički uživala. Vekovima smo se mučili i slavili poraze. Decenijama nas kradu, tuku, ubijaju, guraju u stranu, teraju iz sopstvene zemlje, a ovaj narod ćuti i nikom ništa. I još ima glasova kako nam je nekada bilo dobro. A kad je to u Srbiji bilo dobro? Ne znam jedan vek da smo sastavili mirno i sa dobrim standardom. Krenemo neku godinu i onda sami, kao po nekom usudu, se vratimo u zagrljaj bede i nemaštine. Ali, i u tom zagrljaju neki nađu sreću. Ti neki o kojima pričam su oni koji podbunjuju narod i plaše ga reformama, jer su one za njih najveća opasnost. Nije lako lopovima da se pomire sa tim da nema podmićivanja, a da može da se izbegne kazna. Ne mogu oni da se nauče da se mora živeti po zakonu i da je to jedino tako normalno. I zar zbog njih treba da odustanemo!? Zar je bilo normalno da se porez ne plaća, a onda da kažemo kako deca nemaju računare u školama ili da su nam putevi puni rupa ...

Ta opsesija vlašću i upotrebom moći u sticanje lične koristi je u Srbiji nekako oduvek bila prisutna kod velikog broja onih koji se bave politikom, ali je posebno eskalirala u poslednjih 20 ili više godina. Korupcija, kriminal, nepotizam i svaki oblik nemorala je zavladao u to vreme političkom scenom Srbije. Od šverca, političkih ubistava, raznih bankarskih krađa, devizne štednje, paljenja institucija, ubijanja i prebijanja novinara, ratova, zaluđivanja i zatupljivanja naroda na različite načine došli smo do pre neku godinu pred bankrot. Država je bila pred totalnom propašću. A, mogli smo... To mogli smo je obično nešto što najčešće čujem na ulicama naših gradova, kad se misli i priča o nekoj našoj veličini i čudu za koje smo sebe smatrali. Ali, dok smo mi o sebi mislili da smo svetsko čudo, zapravo smo propadali. Jedino što je kod nas bilo pravo čudo, jeste to kako su nas krali i otimali nam, a da smo mi to najčešće samo nemo posmatrali, kao da se ne radi o našoj državi i društvu. N...