Zašto podržavam reforme? Ovo su odgovori.

Srbija je zemlja koja je prečesto ustajala, pa padala i u tim svoji m padovima nekako mazohistički uživala. Vekovima smo se mučili i slavili poraze. Decenijama nas kradu, tuku, ubijaju, guraju u stranu, teraju iz sopstvene zemlje, a ovaj narod ćuti i nikom ništa. I još ima glasova kako nam je nekada bilo dobro. A kad je to u Srbiji bilo dobro? Ne znam jedan vek da smo sastavili mirno i sa dobrim standardom. Krenemo neku godinu i onda sami, kao po nekom usudu, se vratimo u zagrljaj bede i nemaštine. Ali, i u tom zagrljaju neki nađu sreću. Ti neki o kojima pričam su oni koji podbunjuju narod i plaše ga reformama, jer su one za njih najveća opasnost. Nije lako lopovima da se pomire sa tim da nema podmićivanja, a da može da se izbegne kazna. Ne mogu oni da se nauče da se mora živeti po zakonu i da je to jedino tako normalno. I zar zbog njih treba da odustanemo!? Zar je bilo normalno da se porez ne plaća, a onda da kažemo kako deca nemaju računare u školama ili da su nam putevi puni rupa i bolnice zapuštene!? Ako je to bilo super, onda ok. Ali, opet, mislim da to nikome normalnom nije bilo super i da za to u Srbiji više nikada neće biti podrške.

Reforme podržavam zbog svih mojih drugova i drugarica iz školskih klupa, koji su morali da odu iz Srbije, jer u njoj nije moglo da se preživi i stvori porodica. Uz reforme sam svom snagom zato što nema države u kojoj je normalno da se zaduži sve, a da se živi dobro. Reforme podržavam, jer želim da ostanem u svojoj zemlji i da u njoj mogu da stvaram i radim, kao što su to naši roditelji činili. U Srbiji moramo izdržati sve bolne i nepopularne mere, ako želimo da neko u ovoj državi uloži novac u svoj posao i pokrene zapošljavanje. Reforme nemaju zdravu alternativu, jer sve što nam nude ne vodi samo u povratak u stanje ''kliničke smrti'' državnih finansija, već u totalni nestanak srpskog društva. Od reformi u narednoj fazi očekujem da podstaknu i rađanje dece u Srbiji. Ako se to ne desi, onda smo džabe krečili. Bez dece, sve što radimo danas, neće vredeti sutra, jer neće imati ko da održi taj sistem zdravim. Zato, probelm demografije mora hitno da počne da se rešava, kakavim god merama, ali Srbijom mora da se širi plač beba i osmeh na licima roditelja. Reforme podržavam, jer danas prvi put čujem da će Srbija raditi i zidati, ali ne iz kredita, već iz sopstvenih zarađenih sredstava i svoje kase. Reforme premijera Vučića, koji ih provodi, podržavam , jer vidim na svakom koraku da proizvode reakcije ljudi. Napdaju ljudi i pričaju svašta i to je dobro. Ako bi bilo reči o reformama, a da nema nigde nikakvog opiranja, onda bi značilo da se u društvu ništa na bolje ne menja. Reforme podržavam, jer je bolje da Železara radi. Podrška za reforme, jer je dobro da na našim autobusima stoji mercedesov znak. Promene i reforme društva podržavam, jer ih ne podržavaju oni koji su nas uništili. Ako oni ne podržavaju Beograd na vodi, neko ono đubre i smetlište, onda mi je jasno šta je alternativa Beogradu na vodi. Beograd nije i nikada više neće biti deponija Demokratske stranke i onih koji ne znaju gde im je radno mesto, nego svo svoje vreme posvećuju teretani i sunčanju. Građani Srbije nisu zamorčići ni Bojana Pajtića, ni Tadića, ni Čede, niti bilo koga drugog. Srbija nije ničija prćija. Da nije možda bilo sjajno kad je u vreme Tadića, Đilasa i Cvetkovića u Srbiji ostalo 400 hiljada ljudi bez posla!? Da nije bilo bolje u vreme onih za čijeg mandata je Kosovo proglasilo nezavisnost!? Da nisu možda paljenja džamija donele podršku Srbiji ili investicije!? I sad se oni našli da nude nešto nama, preko čijih su se leđa bogatili dve decenije. Sramota ko se u Srbiji sve bavi javnim poslom. Ali, to je moj stav. Voleo bih da je to stav i većine građana Srbije. I čak ne bih imao ništa protiv da se to stanje proveri na izborima! Ako su tako divni i slatki, neka im narod opet da priliku da nas sve još jednom gurnu u ambis jada i bede. Koliko god da smo kao narod skloni da odustajemo, ne verujem da postoji ta kritična masa u ovom društvu, koja ne želi da izguramo reforme do kraja. 

Srbija sada ima šansu, kao retko kad u svojoj istoriji, da točak svoje sreće pokrene i da nastavi da pobeđuje i napreduje. Oni koji danas viču iz mase i kažu da nije dobro, već sutra će zanemeti pred rezultatima. Dela više i jače govore od bilo koje uvrede. Neka dobacuju, vređaju i pričaju šta god hoće, a mi da radimo da nam Srbija bude lepa i ponosna. Zato podržavam refomre i premijera Vučića.