Najvažniji posao danas - podrška reformama!

Ta opsesija vlašću i upotrebom moći u sticanje lične koristi je u Srbiji nekako oduvek bila prisutna kod velikog broja onih koji se bave politikom, ali je posebno eskalirala u poslednjih 20 ili više godina. Korupcija, kriminal, nepotizam i svaki oblik nemorala je zavladao u to vreme političkom scenom Srbije. Od šverca, političkih ubistava, raznih bankarskih krađa, devizne štednje, paljenja institucija, ubijanja i prebijanja novinara, ratova, zaluđivanja i zatupljivanja naroda na različite načine došli smo do pre neku godinu pred bankrot. Država je bila pred totalnom propašću. A, mogli smo... To mogli smo je obično nešto što najčešće čujem na ulicama naših gradova, kad se misli i priča o nekoj našoj veličini i čudu za koje smo sebe smatrali. Ali, dok smo mi o sebi mislili da smo svetsko čudo, zapravo smo propadali. Jedino što je kod nas bilo pravo čudo, jeste to kako su nas krali i otimali nam, a da smo mi to najčešće samo nemo posmatrali, kao da se ne radi o našoj državi i društvu. Neko bi se i prema komšiji bolje ophodio, nego što smo mi sami prema sebi.

Srpska politika je uvek bila politika ekstrema, a tek na momente ono što treba da bude - politika koja se formira prema interesu društva i države. Išli smo decenijama iz jedne u drugu krajnost. Pod krajnošću ne podrzumevam kretanje države u nekom njenom strateškom pravcu oko koga se složila većina ljudi u zemlji, već idealističko zagledavanje u jednom, drugom ili nekom trećem pravcu. Prečesto smo preskakali lekciju iz politike, koja je mogla ranije da nas nauči da je politika uvek bazirana na interesima i da se mi tim interesima moramo voditi, ukoliko želimo da opstanemo. Sve drugo nas vodi u nestanak. Nažalost, moram da istaknem i tu našu osobinu, koju imaju dobri i emotivni narodi, a to je da uvek hrlimo ka lakšim rešenjima, umesto praktičnog pogleda na život.

I kada smo uspeli da nakon famoznih devedesetih dođemo u neko novo doba, ni tu šansu nismo iskoristili mi kao narod, već je politička grupacija na vlasti iskoristila Srbiju kako bi za sebe prigrabila ono o čemu pohlepni, a jadni i mali uvek maštaju - leba bez motike. I za njih je bilo i igara, i pesme i leba, a za nas nije ostala ni čestita motika tokom tih godina. Međutim, od 2008. godine je tinjala nada, koja je ponovo probudila veru da nam može biti bolje i da i mi možemo i umemo više, nego što trenutni rezultati govore. Da bi smo promenili svoje rezultate, potrebna nam je bila totalna promena nas samih i svega oko nas. Promena vlasti je bila prvi korak. Sledeća promena je promena navika i mentaliteta, a uz te dve promene paralelno se odvija promena sistema društvenih vrednosti i načina na koji država funkcioniše. Dok se o tome piše sve deluje veoma lako i jednostavno, što zapravo nije. Ne bi bilo dobro da pomislimo da smo na izborima rešili sve probleme i da sad možemo sesti i slaviti. Imamo razloga da budemo zadovoljni danas, ali daleko od toga da možemo i da treba da slavimo. 

Od države u koju niko nije hteo da uloži jedan evro, došli smo do toga da smo ostvarili značajan napredak kad je u pitanju interesovanje investitora za ulaganje u Srbiji i otvaranje radnih mesta. I ne dolaze oni ovde samo zato što je naša radna snaga jeftinija, nego u nekoj drugoj državi, već zbog kvaliteta radne snage i znanja kojima naši ljudi raspolažu. I to govore veliki projekti koji su pokrenuti u saradnji sa našim partnerima, koje Srbija ima na svim stranama sveta. Govorili su Pajtić i žuta ekipa da nema ništa od Air Srbije ( bivši JAT ), u koji su oni upumpavali stotine miliona samo da bi zapošljavali svoje partijske drugove na teret građana Srbije. Danas je Air Srbija uspešna kompanija, sa većinskim državnim kapitalom, koja uplaćuje novac u državnu kasu, a ne uzima iz nje da bi preživela. Govorili su da Beograd na vodi nikada neće početi da se zida i da je to samo političko-marketinški trik za neke izbore. Počeo da se zida Beograd na vodi, a gle čuda tih izbora nema. Govorili su da Srbija samo gubi na Kosovu i Metohiji. Tačno je da je položaj Srbije po tom pitanju užasno težak, ali čemu onda suzavci među Albancima na Kosovu, ako oni pobeđuju u svemu!? Govorili su Pajtić i njegovi prijatelji iz tajkunsko-mafijaških krigova da je Ikarbus gotov i da nema ništa od autobusa sa znakom Mercedesa u Srbiji i Beogradu. I gle čuda, ti autobusi izašli iz pogona Ikarbusa i Mercedesov znak se vozi na ulicama našeg glavnog grada na autobusima domaće kompanije. Rekli su da železara u Smederevu neće oživeti, a dešava se sve suprotno. Možemo da govorimo i o tome kako su rekli da će Srbija, zbog krize u odnosima Zapada i Rusije doći u problem sa snabdevanjem gasom i da će ljudi umirati bez grejanja u Srbiji. I ni te njihove želje se nisu ispunile. Pričali su da će kurs evra da podivlja, ako Vučić postane premijer, a kurs ne pametim da je bio stabilniji. Plašili su narod da će Vučić odustati od evropskih integracija Srbije i ni to se nije dogodilo. I sve što su te ''vidovite babe'' iz Demokratske stranke želele, ništa se nije ostvarilo. A, tek onaj ukrajinski scenario o kome su baljezgali preko različitih medija... Srbiji su želeli glad, krv, bedu i katastrofu i nije im se ispunilo.

I sad bi ti likovi kao što je Pajtić, koji ne zna ni gde mu je radno mesto, hteli opet da prevare Srbiju buđenjem nekih davno ugašenih duhova devedesetih i da na krilima straha opet Srbiju odvuku do bankrota ili je dokrajče. Neće moći. Malo su vam bili pašnjaci, razvojne banke, nameštani krediti, nameštani tenderi i javne nabavke, lopovska privatizacija i urušavanje svega što je u Srbiji bilo zdravo i normalno. I sad bi ste ponovo. Ne damo vam! Srbija je stavila tačku na korupciju i kriminal. U Srbiji više niko ko pomisli da nekome da mito ne može da se oseća sigurno i bezbedno, jer je pod budnim okom države i nadležnih organa, koji reaguju na svaku sumnju da negde ima korupcije ili bilo kog drugog oblika kriminalnih delatnosti bez obzira na pripadnost bili kojoj stranci ili ne pripadanje. Nema zaštićenih, bez obzira na strašne pritiske i otpore. Ogromna većina ljudi u Srbiji je svesna da borba protiv korupcije i kriminala, uz istovremeno sprovođenje bolnih ekonomskih i državnih reformi, nema alternativu i da podrška Aleksandru Vučiću mora biti još jača i intenzivnija. 

Ne živi se lako, nije jednostavno platiti sve dažbine i izgurati mesec, ali je mnogo lakše, jer znamo da nam neće biti gore i da rast ka kome je Srbija krenula ne može više da se zaustavi. Svima je u Srbiji jasno da je jedino moguće ozdraviti ukoliko se reforme sprovedu do kraja, a premijeru Vučiću u tom poslu da apsolutna podrška. Svako kolebanje i nesigurnost ne bi bili dobri za Srbiju. I u tom smislu, kao građanin, koji je zabrinut zbog opasnog delovanja tajkuna i njihovih političkih pijuna, želim još jednom da apelujem na sve svoje prijatelje, poznanike i građane da se svi zajedno stisnemo u jedan veliki reformski front podrške premijeru Vučiću i pomognemo još više u borbi protiv korupcije, kriminala i za jaču i snažniju ekonomiju. Nemamo pravo da odustanemo!