Универзитет будућности - Музеј Доситеја и Вука

Логика неких људи у Србији у претходних неколико деценија није била да треба чувати традицију и корене, већ да људе треба опијати неком новом врстом културе, која никакве везе нема са бићем српског народа. Ти људи су, као и њихова дела, отпад прошлости, али је тај отпад у значајној мери оставио последице, од којих се данас чистимо. Оно чиме су контаминирали нашу земљу је све супротно ономе што су биле вредности које смо као народ и држава усвајали у време Првог и Другог српског устанка.

У време стварања модерне српске државе, главне битке су се водиле мачевима, топовима и кубурама на бојиштима широм Србије. Али, било је и других битака где кубура није могла да делује тако снажно као перо и реч писмених људи, којих тада на овим просторима није било много. Жеља да се делује и ради у интересу отаџбине ван њених граница и ван оних стандардних начина, никада није било популарно у Србији. Такви људи су пречесто стављани под сумњуи трпели последице због својих добрих намера. Ако си имао жељу да провириш кроз прозор утамничене Србије и затворене у духовне окове, био си исмеван и гледан као нека врста непријатеља. То гледање на културу као на непријатеља и опасност је више пута наш народ прескупо коштало. Потонуће у своје заблуде и страхове је Србију кочило да не ухвати замајац за другим напредним земљама тадашње Европе.

Захваљујући свештеним лицима, списатељима, пренумерантима, песницима, просвећеној дијаспори и тадашњим младим следебеницима идеја и пута Светог Саве, Србија је направила прве кораке на постављању темеља модерне и државе која је спремна на равноправан однос са другим државама Европе. Као носиоце идеје просвећења и описмењавања Србије памтимо и чувамо успомену на наше великане и хероје од језика и пера Доситеја Обрадовића и Вука Стефановића Караџића. Две различите концепције, две генерације, али циљ и пут заједнички. Историја и идеја су дали свој печат уједињења ова два просветитеља. Учитељи и хероји од пера и књиге, Доситеј и Вук отварали су врата велике Европе Србији и њеном народу. Отварајући та врата, српска врата су у појединим тренуцима за ова два реформатора била чак и затворена. Нарочито се мора рећи колико је Вук имао проблема са српским менталитетом и неразумевањем нужности да се као нација и друштво мењамо, да схватимо да је прозор ту да се отвори, а не да служи како би спречавао светлост да продре у друштво.

Темељи које су поставили Вук и Доситеј данас су понос отаџбини, којој су посветили своје животе и своје дело. Обојица, на различите начине, дали су своје животе за продуховљење српског рода и оставили најдубљи траг у српској култури. Они су показатељ колико смо се удаљили и неко ко нас и данас опомиње колико је важно очувати свој језик и писмо, јер се једино знањем и познавањем језика могу прећи све границе. Знање и језик не знају за ограничења. Улагање у знање је било и увек ће бити инвестиција, а не расход. Они народи који тако постављају ствари имају шансу да у временима модернизације и глобализације очувају своју посебност као своје богатство које их спаја, а не раздваја од других,

Универзитет будућности који су оставили свом народу на понос је кључ који Србија и ми који у њој живимо морамо искористити као улазницу за придружење породици европских народа. То је процес заокружења и наш дуг према великанима попут Доситеја и Вука. Данас када погледамо на музеј кроз који чувамо сећања на наша два просветитеља, гледамо на величину своје одговорности према генерацијама прошлости, али на првом месту према генерацијама будућности.