Šta znači biti državnik?

Često se ovo pitanje poteže u našim medijima i tokom različitih okruglih i raznih drugih stolova. O tome pričamo i mi smrtnici po slavama, skupovima sa prijateljima, rođendanima i nekako mi se čini da uvek imamo iste dileme. Sa svojih 33 godine sam nešto malo i naučio, malo i pročitao nekih knjiga, stekao i nekog malog iskustva, pa kad sve to saberem i oduzmem mislim da sam blizu odgovora na ovo pitanje, iako ima prostora za razmišljanje i nadgradnju. Državnik mora biti osoba koja ima jasne stavove, koja sme ono što retko ko sme, onaj ko svojim potezima radi stvari koje niko pre u toj državi nije smeo ili mogao. On mora imati smelosti, kad se svi ostali tresu od straha. Takav lider mora ići uvek napred i biti neko na koga ljudi mogu da se oslone sa puno poverenja. Osoba koja se može nazvati državnikom mora imati irazit autoritet u svim društvenim grupama. Njegova reč mora da seče svuda gde je potrebno, kao i da gradi mostove tamo gde treba spajati ljude i ideje. Državnika često narod i ne razume i to je prirodno, jer ljudi prečesto stvari gledaju samo površno, zbog ugla iz koga gledaju na pojave i događaje. On gleda sa jedne druge tačke i ima mnogo bolji vidik za donošenje pravih odluka. Skloni su ljudi da vam prilepe različite etikete izdajnika i prodane duše, onda kad ne razumeju šta želite nekim potezom da uradite. Tako sam siguran da bi u naše vreme knjeginju Milicu spalili na lomači, jer je sultanu Bajazitu poslala svoj kćer u harem. Tada je to bila najveća žrtva jedne majke, udovice kneza Lazara, muečnice srpske, koja je znala da se za Srbiju i njen život nešto još mora dati i pridodati kao žrtva. Žrtvovala je mladost i budućnost svog deteta i poslala je dželatu pokojnog kneza Lazara. Zamislite da danas neko tako nešto učini u nekoj malo drugačijoj ili sličnoj situaciji. Ne mogu ni da zamislim šta bi ovi junaci sa fejsa pisali tada u komentarima i kako bi sve razapinjali i kasapili rečima nekoga ko je uradio tako veliku stvar za Srbiju i njen narod. 

Pred Srbijom su, ne godine, nego decenije u kojima će donositi teške odluke, koje neće uvek prijati narodu, ali će na kraju imati pozitivan rezultat i neka buduća generacija će sa određene vremenske distance znati da to prepozna i oceni valjano. Najlakše je sedeti u ladovini i kritikovati one koji po najgoroj vrelini moraju da obezbede sve da bi država živela. Dete ne pita zašto roditelj nije obezbedio obrok, već pita da li ima. Pragmatizam je neophodan u politici i lično sam uvek sklon da pragmatično razmišljam u bavljenju politikom, jer nisam pristalica lakih rešenja. Ono što je lako obično negde na kraju košta bitno skuplje i ne donosi nikakvo trajno rešenje. Narod i deca imaju pravo na taj luksuz da zapitkuju i da kritikuju, a državnik mora biti imun na govorkanja, na pritiske i na ucene bilo koje vrste. On mora donositi brzo i kvalitetno odluke, bez obzira da li će se one u početku većini svideti ili ne. Još nisam video da je narod istog momenta podržao teška rešenja, ali sa protekom vremena ta emotivna oštrica tupi, ukoliko su rezultati dobri i očigledni. U politici i životu od svojih saradnika i sebe tražim jedino rezultat. O svemu ostalom možemo da razgovaramo, ali ako rezultat izostane onda je problem. Treba saslušati šta ko misli, ali državnik i lider mora da donosi odluke koje će najviše koristiti društvu u kome se donose.

Srpsko društvo je toliko isprepadano prethodnih decenija, trovano lažima sa mnogo strana, kupovan je neki lažni socijalni mir, davane su ljudima nerealne nade, obećavalo se sve i svašta, od ljudi se kralo i otimalo, a onda se vreme promenilo i došli su neki drugi ljudi. Sad je sve veoma vidljivo kroz rezultate i oni se jasno daju izmeriti. Putevi? Ima ih i rade se više nego ikada. Nove fabrike? Preko 60 otvoreno za relativno kratko vreme. Nezaposlenost? Značajno umanjena sa 25% na 12%. Evropske integracije? Napravljen je ozbiljan pomak i poglavlja u pregovorima se uveliko otvaraju. Kurs dinara? Stabilan. Borba protiv kriminala? Gotovo na nedeljnom nivou imamo policijske akcije u kojima se zaplenjuju ozbiljne količine narkotika. Ubistva novinara? Rešeno je ubistvo Milana Pantića iz vremena DOS-a i ubistvo Ćuruvije iz devedesetih godina. Procenat učinjenih krivičnih dela je bitno smanjen. Prvi put su tajkuni procesuirani i prvostepene presude već imamo. Sve to ne bi bilo moguće da na čelu Srbije nemamo državnika. A, po svakom od navedenih pitanja ljudi su imali ozbiljne sumnje da će se bilo šta pozitivno desiti. Ipak, desilo se.

Sad se postavlja pitanje izbora Ane Brnabić za premijera Srbije na predlog predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Mislim da većina ljudi u Srbiji ovo dobro razume, ali čitam ovih dva dana različite uvrede i budalaštine protiv njenog izbora. Međutim, još nisam našao argument koji govori protiv njene stručnosti, protiv njenih sposobnosti da vodi Vladu Republike Srbije, protiv njenog političkog dara, protiv njenih ideja, protiv njenih rezultata u resoru koji uspšno vodi. Ne, treba napadati i voditi opštu histeriju protiv nje, iako svi znamo da su to udari na predsednika Vučića, jer je svim neprijateljima Srbije samo da se sruši Vučić, pa sad koriste seksualnu orijentaciju Brnabićeve za napade na predsednika Srbije. I nikako da nauče da glupiranjem ne može ništa da se postigne, osim da se izgube vreme i novac. Politika traži ideje i program, a kad nemaš ni jedno, ni drugo, onda koristiš besmislice i gluposti kako bi i svog protivnika malo namazao blatom iz svog tora. Ako govorimo o Ani Brnabić, onda me pre svega zanima njen rezultat, ono što je do sad profesionalno radila i šta je postigla, da bih na osnovu toga mogao da joj pružim podršku. I na osnovu onoga što je postigla i na osnovu nekoliko kontakata sa njom u Skupštini Srbije mogu da zaključim da je u pitanju vredna i ozbiljna osoba, spremna da sasluša, da bude timski igrač i da povede tim kad je potrebno, a danas je potrebna osoba kao ona na mestu premijera Srbije, da zajedno sa Vučićem nastavi veliki i težak posao podizanja Srbije. Neće joj biti lako. I kao ženi će joj biti teško, jer sve ove lažne muškarčine sad po mrežeme oštre svoje zube na njoj bez ikakvog argumenta koji ima veze sa logikom i zdravom pameću, pa iz tih razloga više o tim jadnicima neću ni da govorim. Neka pišu šta god hoće i neka nastave da ujedaju sa svih strana i da lažu, ali me to neće pokolebati u odluci da podržim državnički potez Aleksandra Vučića i svoj glas za premijra dam Ani Brnabić.

Izbor Ane Brnabić za premijera Srbije je potez državnika, koji ne gleda samo interes jedne političke opcije, iako je na njenom čelu, već politiku gleda šire u kontekstu budućnosti cele države i naroda.