Narodni poslanik Srbislav Filipović

Мила моја Србијо! Мили мој роде! Мили мој и вољени српски народе! Мила мати моја! Мили оче мој! Мила сестро и брате! Мили моји! И данас, сто година након ваших великих и храбрих јуриша сећамо се дрхтавог гласа и са поносом ваших бесмртних дела! У та дела  уткали сте своје животе. Та дела натопила су српски Цер црвеном крвљу нашег рода. Та крв, коју сте проливали, остала је као завет, као најсветлије сећање нама вашим унуцима и праунуцима да памтимо и да их својим делима покажемо да смо достојни онога што сте дали за оно што имамо данас. Пружили сте своје све за наше животе, за сваки наш корак по српској земљици драгој и вољеној. За сваки тај данашњи дечији осмех, ви сте заслужни. За сваки тренутак наше среће данас, за всаку нашу шансу, ви сте се борили и тукли са далеко јачим непријатељем. Нисте штедели себе, своје здравље и животе. Јуришали сте на бајонет, на ров, на топ и све мислећи на оне који ће доћи сто година касније! Нисте гледали како да сачувате своју руку, ногу или жи...

Границе не постоје изван нас, оне су увек у нама. Од својих или туђих мисли не можеш нигде да се сакријеш. Колико год вам труд некада деловао бесмислено и да нема резултата, наставите да се трудите. То је једини начин да задржите корак за својим жељама и да их на крају остварите. Ако нешто јако желиш, онда никада не смеш да мислиш на могућност да нећеш успети. Ми смо као народ склони да о нечему мислимо као о реланом само ако је то испуњено сумљом и неверицом. Ако би смо бар на трен почели да размишљамо позитивно, дешавале би нам се позитивне и добре ствари. Негативне мисао вам живот чине негативним. Позитиван став вам доноси здравље у живот. Дакле, сами бирамо свој пут. Ако бих размишљали стално шта ће људи око нас рећи, онда никада не би смо гледали да остваримо неку велику жељу или да постигнемо нешто више од просека, јер се они који су испод просека или просек увек труде да нас задрже на свом нивоу или испод. Није довољно имати. Успева онај ко уме, пре него он...

Највећа и једина тајна успеха је РАД! Није задовољство превазићи друге људе, већ превазићи самог себе. Није блам да се бориш за оно што желиш, шта год да је. Срамота је да се повучеш и ослушкујеш шта ће други рећи. Држите се увек свог пута и својих жеља, а исправним људима се путеви редовно укрсте. Увек дај више него што добијаш од других. Само тако неће моћи превише да се жале. Не може да напредује само онај ко не жели да се мења. Ако искорачиш напред и пожелиш да се повучеш, онда си већ пао. Срећу вам нико неће поклонити, већ се за њу борите сваког дана. Онај ко каже да никада није имао среће и да њега срећа не прати, тај се никада и није за срећу борио. Не може ништа да те погледа Одозго, ако ти не подигнеш главу. Све препреке које имамо су само у нашој глави. Речи су јако онолико колико је јак онај ко их изговара. Причали о мени ружно или лепо, увек у устима имају нешто слатко. Ако те нико не мрзи, онда нешто не ра...

Наслов изгледа као наслов неког школског рада. И треба да делује тако, јер је оно што ћете у овом тексту читати чисто као дечија суза, а потребно свима нама као сувој земљи вода. Потребно нам је да се погледамо у очи и да једни другима кажемо како стоје ствари. Нема више у Србији простора за шарене лаже. Нажалост по оне који не желе да прихвате тешке реформе, морам да кажем да је то неизбежно. Не можемо више да се скривамо иза лажне лепе слике, а да је са друге стране платна превара и обмана. Тешке реформе су пред нама, јер су нас деценијама лагали и варали. Деценијама су нам обећавали, а неки и давали оно што није било зарађено или је било превише луксузно за наше могућности. Пријало је да трошимо и да од те лажне слике живимо, а онда су стигли рачуни на наплату. Сустигло нас је све, као појединце и друштво у целини, оно што је давано и дељено преко мере. То је било средство куповине гласова и социјалног мира. Бринули су ти препланули душебрижници само како да сачувају своје фот...

Кажу да појединац не може ништа, да је маса изнад њега. Кажу да јединка не може да утиче на токове живота, колико год јака и самостална била. И то је тачно, али само делимично. Скуп јединки, односно јаких појединаца јесте кључан елемент победе здравог разума. Тај здрав разум није нешто што зависи од мог писања или писања мале групе мојих истомишљеника. Можда оно што пишем није увек скроз тачно, али ако то упоредим са оним говорима и писањима изнесених порука у претходних 30 година и резултатима, онда сам све уверенији да сам у праву у многим сегментима.  Све оно што знам и умем улажем у то да пренесем поруку истине и исправности. Та порука или поруке можда наилазе на изругивање и стално оговарање и тиме они који тако чине стављају, не тачку, већ потврду истинитости онога што пишем и говорим. Нисам оптерећен бројем лајова на друштвеним мрежама и колико ће пријатеља поделити ово, јер онда не бих овако или уопште писао. А, и кад би број прегледа био циљ сам по себи, тада бих вер...

У свету вас највише плаћају ако смислите неки користан производ или ако можете да мотивишете људе да на свет и живот гледају са лепше и ведрије стране. Да би сте било шта од овога могли да радите успешно, неопходно је да стално учите и радите на себи, да мање спавате, а да више читате и дискутујете са својим колегама, родбином и пријатељима. Из сваке од тих дискусија изаћиће нешто добро. Сваки закључак ће вам отворити једна врата, за која нисте ни знали да постоје или су вам била затворена. Зар то није већ довољан изазов и мотив за свакога да почне да гледа другачије свет око себе!? Ок. Знам да ће сад неки док ово читају рећи како људи немају посла, како морају да плате рачуне, како не знају шта ће за доручак ујутру дати деци, али неће бити ни доручка, ниручка, а ни вечере, ако останемо на нивоу свести на коме смо били у претходним деценијама. Док је свет напредовао, ми смо стајали. Увек је то наше стајање имало узрок у страху од кретања и промена било које врсте. И нека и сад је...

Nije sramota tražiti fiskalni račun. Najveći lopov je onaj ko ne daje račun,a vrhunski nemar za svoju državu pokazuje onaj kome nije bitno da li će dobiti račun. To je pitanje svesti šta sve znači ne dobijanje računa. Ako bi svako od nas izgurao neki svoj najveći kamen,onda bi najveći deo problema svih nas bio rešen. Ne može država da gura kamen svakog pojedinca. To znači da svako mora da prvo sam pokuša da reši svoj problem,da bi imao prava da se žali da je teško gurati kamen,a ne da sedi i da čeka da neko drugi obavi njegov posao. Ako savladaš prepreke u sebi,onda će ti one spoljne biti još lakše. Ako nisi uradio svoj posao, onda nemoj ni drugoga da pitašzašto kasni. Svako od nas mora na svom primeru da pokaže da je shvatio i primenio ono što traži od drugih. Ako su svi digli ruke od tebe, onda ti jedino preostaje da shvatiš da je najvažnije da ti sam od sebe nikada ne digneš ruke. Mi smo kao narod skloni da lakše prihvatimo poraz, nego da se radujemo ne...