ВАША ДЕЛА СУ НАШ ЗАВЕТ!
Мила моја Србијо! Мили мој роде! Мили мој и вољени српски народе! Мила мати моја! Мили оче мој! Мила сестро и брате! Мили моји! И данас, сто година након ваших великих и храбрих јуриша сећамо се дрхтавог гласа и са поносом ваших бесмртних дела! У та дела уткали сте своје животе. Та дела натопила су српски Цер црвеном крвљу нашег рода. Та крв, коју сте проливали, остала је као завет, као најсветлије сећање нама вашим унуцима и праунуцима да памтимо и да их својим делима покажемо да смо достојни онога што сте дали за оно што имамо данас.
Пружили сте своје све за наше животе, за сваки наш корак по српској земљици драгој и вољеној. За сваки тај данашњи дечији осмех, ви сте заслужни. За сваки тренутак наше среће данас, за всаку нашу шансу, ви сте се борили и тукли са далеко јачим непријатељем. Нисте штедели себе, своје здравље и животе. Јуришали сте на бајонет, на ров, на топ и све мислећи на оне који ће доћи сто година касније! Нисте гледали како да сачувате своју руку, ногу или живот. Падали сте један за другим, војник за официром, да би Србин и цело човечанство живело у миру и ван сваког ропства.
Ваше жртве за слободу и славу отаџбине дале су нама прилику да дођемо сто година касније на место где су одјекивали пуцњи, где су се чули јауци, где су десетине хиљада мртвих славили Србију и где су живи једва чекали да дају све што имају за своју земљу. Сви заједно гледали су, неки са земље, а други са неба, у будућност. Из гробова ратника нису гледали сузе, већ цветна поља пуна радосне српске дечице. Лежећи уснули од злочиначке руке, сањали су оно што њихове очи више не могу видети, а руке додирнути... Сањали су пали хероји своју мајку, дете, девојку и(ли) супругу... Сањали су кућу у коју се неће вратити... Док су сањали, молили су се за њих и нас.
Молитва наших мртвих хероја услишена је код Бога и Створитеља свега земаљског и небеског. Услишена је молитва да Србија не поклекне. Услишио је Господ њихову жељу да Србија, не само преживи, већ да поносно живи!
А шта нама данас остаје? Остаје нам да чувамо успомену, слике, њихове униформе, ордење, сабље. Остаје нам да кроз њихове свете слике и остале приче, чувамо и учимо нова покољења да Србин брани, а не осваја. Остаје нам да се увек сетимо, кад нас неко изазове, да смо ми народ који не ратује у туђој кући, већ само брани своје огњиште. Остаје нам да се помолимо за опрост својих грехова, које смо чинили и да се молимо за опрост грехова оних који чинише према нама језива злодела од којих се и Ђаво посрами. И на крају, оно што је најважније, да у тој молитви и опросту, и ми и они пронађемо своју шансу и прилику да градимо бољу и заједничку будућност!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
Пружили сте своје све за наше животе, за сваки наш корак по српској земљици драгој и вољеној. За сваки тај данашњи дечији осмех, ви сте заслужни. За сваки тренутак наше среће данас, за всаку нашу шансу, ви сте се борили и тукли са далеко јачим непријатељем. Нисте штедели себе, своје здравље и животе. Јуришали сте на бајонет, на ров, на топ и све мислећи на оне који ће доћи сто година касније! Нисте гледали како да сачувате своју руку, ногу или живот. Падали сте један за другим, војник за официром, да би Србин и цело човечанство живело у миру и ван сваког ропства.
Ваше жртве за слободу и славу отаџбине дале су нама прилику да дођемо сто година касније на место где су одјекивали пуцњи, где су се чули јауци, где су десетине хиљада мртвих славили Србију и где су живи једва чекали да дају све што имају за своју земљу. Сви заједно гледали су, неки са земље, а други са неба, у будућност. Из гробова ратника нису гледали сузе, већ цветна поља пуна радосне српске дечице. Лежећи уснули од злочиначке руке, сањали су оно што њихове очи више не могу видети, а руке додирнути... Сањали су пали хероји своју мајку, дете, девојку и(ли) супругу... Сањали су кућу у коју се неће вратити... Док су сањали, молили су се за њих и нас.
Молитва наших мртвих хероја услишена је код Бога и Створитеља свега земаљског и небеског. Услишена је молитва да Србија не поклекне. Услишио је Господ њихову жељу да Србија, не само преживи, већ да поносно живи!
А шта нама данас остаје? Остаје нам да чувамо успомену, слике, њихове униформе, ордење, сабље. Остаје нам да кроз њихове свете слике и остале приче, чувамо и учимо нова покољења да Србин брани, а не осваја. Остаје нам да се увек сетимо, кад нас неко изазове, да смо ми народ који не ратује у туђој кући, већ само брани своје огњиште. Остаје нам да се помолимо за опрост својих грехова, које смо чинили и да се молимо за опрост грехова оних који чинише према нама језива злодела од којих се и Ђаво посрами. И на крају, оно што је најважније, да у тој молитви и опросту, и ми и они пронађемо своју шансу и прилику да градимо бољу и заједничку будућност!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
.png)
Коментари
Постави коментар