Какву Србију желим?

Наслов изгледа као наслов неког школског рада. И треба да делује тако, јер је оно што ћете у овом тексту читати чисто као дечија суза, а потребно свима нама као сувој земљи вода. Потребно нам је да се погледамо у очи и да једни другима кажемо како стоје ствари. Нема више у Србији простора за шарене лаже. Нажалост по оне који не желе да прихвате тешке реформе, морам да кажем да је то неизбежно. Не можемо више да се скривамо иза лажне лепе слике, а да је са друге стране платна превара и обмана.

Тешке реформе су пред нама, јер су нас деценијама лагали и варали. Деценијама су нам обећавали, а неки и давали оно што није било зарађено или је било превише луксузно за наше могућности. Пријало је да трошимо и да од те лажне слике живимо, а онда су стигли рачуни на наплату. Сустигло нас је све, као појединце и друштво у целини, оно што је давано и дељено преко мере. То је било средство куповине гласова и социјалног мира. Бринули су ти препланули душебрижници само како да сачувају своје фотеље, а данас поново народу нуде шарену лажу. Сетио се Пајтић трудница данас. А што им није онда исплатио на време новац, који им је обећао? Знао је да одлазе са власти и свесно тај новац потрошио и оставио новим властима у Београду да скупе некако новац и исплате. У мору проблема и дугова, Град је успео да смогне снаге и исплати дуговања према трудницама и за прошлу и за ову годину.

Не знам ни због чега је проблем и шта не ваља у томе што је Београд добио поклон од 2,7 милиона евра!? Па, колико је Пајтићева странка обезбедила таквих поклона Београду? Нешто се не сећам да је било поклона. До гуше су нас задужили, да грцамо у дуговима и каматама, а онда се сетили како треба помоћи социјално угрожене групе. Гле, социјалне одговорности оних због којих је цела Србија била на ивици банкрота, због који је 400 хиљада људи остало без посла, због којих смо задуживани по зеленашким каматама, они су ти који су спроводили најгору приватизацију... И нећу више говорити о онима, које је народ јасно оценио на изборима. 

Нису ово текстови за дневну употребу, па ћу се зато вратити на тему. Свима нам је један циљ заједнички. Србији је неопходно да више верује у себе. Мало верујемо себи. Системски су нам разорили поверење у све нормалне ствари. Дошли смо у ту фазу да мислимо да због неког посебног разлога не морамо ни превоз да плаћамо, да не морамо да устанемо старијима у том истом превозу, да су нам контролори највећи непријатељи, да је аутобус тенк који требамо да разлупамо... А где то има у свету да те превоз не кошта ништа? Где можеш да се возиш бесплатно? Наравно, после ове реченице већ скаче неколико читалаца, као опарени, да ми кажу да знају да има негде у Европи и свету, али то није никакав аргумент, који иде у прилог предлогу да се превоз не плаћа. И то где формално не дајете новацза карту, одваја се на неки други начин. Важно је да схватимо да је сав новац у држави новац грађана, а да је држава као сеф из кога се онда тај новац распоређује по приоритетима. Наш Београд одваја толико новца за јавни саобраћај, да више то не може у тој мери да се издржи и потребна су алтернативна решења. Свакако је најтеже решење да поскупи превоз и да се пооштри контрола. Али, нешто од тога је неопходно, да би систем функционисао и ту треба ставити тачку. Ако хлеб није бесплатан, онда не може ни превоз, а тако и све остало. То ћемо схватити пре или касније.

Сад долазимо до оног најтежег дела. Како спроводити реформе у друштву у коме су редовно снажни отпори према сваком покушају да се нешто добро уради. Увек се наилази на препреку. Те препеке су у нашим обичајима, ставовима и у менатлитету. Желим Србију у којој ће људи покушавати да раде, а не да чекају да посао дошета сам до њих. Желим Србију у којој се неће бирати посао, већ где ће се грабити за место у фирмама,како би зарадили више. Желим Србију у којој ће сан сваког дипломца бити да остане у Србији и ту настави своје усавршавање. Желим Србију пуну иницијатива, јер се само из снажне идеје извлаче даље решења, која доносе позитивну промену. Србија ће морати да се драстично промени, уколико жели да издржи време у коме државе настају и нестају, време у коме је економија и посао све, време у коме границе немају неку велику тежину... Нисмо конкурентни као војна сила, али можемо да конкуришемо другима са својим знањем и памећу. Тој најбоља деоница за овај век. Знање је најтраженији и најплаћенији ресурс у свету у коме живимо. Волео бих да Србија постане место где ће се људи радовати трудноћи, а не имати сталан страх од ње. Желим Србију у којој ће се стално учити и много полагати на то који си курс завршио овог месеца, а не које си патике купио. То су кључне промене, које нас чекају. Сви су очекивали да ће закачити по платама, али не. Мене више занима оно што је узрок и оно што може да буде темељ за решење и остварење Србије какву желим.

Сад је потребно само да пожелимо и учинимо нешто. Свако по корак и заједно ћемо прећи пут!