Крени ка проблему!

У свету вас највише плаћају ако смислите неки користан производ или ако можете да мотивишете људе да на свет и живот гледају са лепше и ведрије стране. Да би сте било шта од овога могли да радите успешно, неопходно је да стално учите и радите на себи, да мање спавате, а да више читате и дискутујете са својим колегама, родбином и пријатељима. Из сваке од тих дискусија изаћиће нешто добро. Сваки закључак ће вам отворити једна врата, за која нисте ни знали да постоје или су вам била затворена. Зар то није већ довољан изазов и мотив за свакога да почне да гледа другачије свет око себе!?

Ок. Знам да ће сад неки док ово читају рећи како људи немају посла, како морају да плате рачуне, како не знају шта ће за доручак ујутру дати деци, али неће бити ни доручка, ниручка, а ни вечере, ако останемо на нивоу свести на коме смо били у претходним деценијама. Док је свет напредовао, ми смо стајали. Увек је то наше стајање имало узрок у страху од кретања и промена било које врсте. И нека и сад један део људи прича шта год жели. Не осврћите се на то. Кад год нешто лоше или добро чујете, реагујте исто. Прочитајте нешто и о томе попричајте са блиским људима. Оставите о свакој дискусији писани траг. Све је то једно дело више, које остаје иза нас. Па, ако не ваља ништа и тад сте нешто добро урадили, јер ће генерације видети како не треба радити. Али, још је лепши и већи ефекат, ако некоме помогнете да погура и пробуди себе. Људи се труде да уче на туђим искуствима, иако можда већи део научи на сопственим грешкама. 

По свом обичају, направио сам дужи увод. Покушавам да скратим и да текстови буду краћи, али толико тога је потребно о једној теми рећи, да је и овај увод већ довољно кратак. Ипак, уверен сам да ћу наићи на потребно разумевање код вас. 

На почетку сам говорио о отварању неких врата, нових шанси и прилика. У томе је поента овог текста. Наша обавеза је не само државна, већ цивилизацијска. Сва велика обећања су у Србији пропала у претходних 20 или 30 година. И због тога тако скептичне реакције на све што у себи носи појмове који се везују за позитивну енергију или позитиван начин размишљања. Говорили су нам као кад родитељ покуша да одвуче дете од нечега, како ће бити боље, како сад имамо шансу, како нам је бољи живот ту и само треба да верујемо. И веровали смо. Веровали смо, јер нисмо желели да нам живот проћерда било ко, а некима јесу. Неке су убијали, неке су послали да гину зарад туђих шверцерско-политичких комбинација, неки су нам махали заставицом Европе и уз то нам стално држали своју руку у нашем џепу... 

И одакле сад мени право да позивам некога да схвати да је дошао тренутак кад сви морамо да будемо будни и то више него икада пре!? Одакле!? Па, одатле што сам, као и ви, све увек радио чиста срца и остао чистог образа. Своје право да позовем људе да подрже реформе и неке болне потезе извлачим и из тога што сам од кад пишем говорио само једно и увек ишао у једном правцу. Тај правац је људе водио ка активизму, ка једном темопераменту који од њих очекује да раде више, а никада нисам радио мање од других... Није ово у Србији питање једне политичке групе, странке или једног лидера. Данашњи тренутак је такав да одлучује о судбини целог народа у овом веку, а можда и даље. 

Превише смо шанси пропуштали бежећи пред проблемима. Склонији смо били да ставимо главу под тепих и да се сакријемо, јер је тешко преузети одговорност и урадити оно што неће већини да се допадне. Али, ако нећеш то, онда и не тражи подршку. Мој поглед на живот и на политику је јасан. Увек људима реци како стоје ствари заиста. Изазваћеш шок и неверицу. Ако треба и без подршке крени у реформе, а неке будуће генерације кад буду проучавале ово време знаће ко су били ти храбри и усамљени људи, који су учинили да Србија постане нормална и уређена држава. Да би наша генерација остала уписана у историји као таква, она мора бити далеко спремнија да се одриче својих благодети и примања, да буде спремнија да се више жртвује, како би неки нови клинци сутра са поносом говорили о овом времену. Сигуран сам да нико не жели да код своје деце и унука изазове такве емоције, због којих би се стидели својих предака. 

Ако кренеш ка проблему и суочиш се са њим, онда имаш озбиљне шансе да га решиш. То је као и у фудбалу. Док противнички нападач јуриша ка голу, имаш могућност да кренеш на њега или да се повлачиш ка свом шеснаестерцу, па шта буде. Ризик постоји како год да одлучиш. Сад је само питање погледа на живот за шта ћеш се одлучити, да будеш активан и да нападнеш или да чекаш и можда примиш гол. Преведено у живот, то значи да је увек боље да предвидиш где су могући изазови и да покушаш да спречиш или да одреагујеш на проблем чим га уочиш. Док се не рашири, већа је вероватноћа да ћеш га победити и обезбедити себи брзу контру. Та контра је наша шанса да дамо гол. Ни у спорту, а ни у животу нисмо склони да овако размишљамо. Некако више волимо да се све реши само од себе, али то време је прошло и дошао је тренутак да сви схватимо колико се свет променио и колико смо ми у њему јако мало одмакли, а колики је тек пут пред нама. 

Уверен сам да сви, па тако и народи, кад тад доживе зрелост, па верујем да смо и ми коначно сазрели и да ћемо умети, смети и знати да подржимо реформе. Крените ка проблемима и изазовима! Нема назад!