Država i vizija

Svi koji se bavimo politikom, ali i oni koji se njom ne bave svakodnevno, osim onoliko koliko misle da ona utiče na njihove živote, znamo šta jednu državu čini pravom i u punom kapacitetu, ali ne zna i ne razume svako u dovoljnoj meri zašto nam je potrebna jasna vizija šta i kuda želimo, da bi država opstala i bila uspešna u vremenima koji su pred ljudima koji je čine i koji žele da svoje živote u njoj izgrađuju. Ta vizija nije nikakva magla ili mantra, već skup svih odluka i stvari koje jedno društvo mora biti spremno da donese, kako se ne bi utopilo u neku sadašnjost ili nestalo bez šansi da sebe pronađe u budućnosti. Odluke i potezi su ono što preostaje državnicima. Oni su ti koji moraju da preseku i kažu svom društvu šta ga čeka, šta mora da uradi i promeni u svom dvorištu da bi moglo da se poredi sa onima u čijem društvu želi da postoji i razvija se u budućnosti. Vizija je ključ opstanka društva, a njegova spremnost na promene i reforme dokaz su da je sazrelo da ide putem koji vodi u budućnost. U toj budućnosti niko ništa ne može da garantuje, ali je sigurno da svaka budućnost nosi brojne izazove i teške stvari, ali i bonitete za društvo, ukoliko ono ume da savlada prepreke i na pravi način na njih odgovori.

Državnik mora da bude sposoban da prepozna i razlikuje bitne od manje važnih tema, a onda da hrabro suočava sve oko sebe sa neophodnim odlukama i rešenjima. On mora biti spreman da čuje glas društva u kome je na vlasti, ali treba da bude sposoban da sam i bez straha donosi najteže odluke, a za to je neophodno da uči iz prolih vremena i onih koji su dalje odmakli, od njegovog društva, na putu ka toj budućnosti kojoj svi težimo. Znam da sve ovo nekome može delovati kao skup fraza, ali onaj ko to tako posmatra baš pokazuje zbog čega društvu, u svakom vremenu treba državnik i zašto ne može svako to da bude. Srpsko društvo i naš narod nije uvek bilo spremno da prihvati ono što bi ga učinilo boljim i bližim ostvarenju njegovih potreba. To nas je često preskupo koštalo. U jednom svom govoru, pre nekoliko dana, pomenuo sam Vuka Karadžića i koliko je otpora kod nas bilo onome što je donosio Srbiji sa Zapada i iz onih država ka čijem smo standardu težili, ali na neki naš orijentalan način. Međutim, ako želiš standard na nivou najbogatijih ili približan njemu, onda ne možeš da radiš i živiš po pravilima prašume. Velikog Vuka smo ismejavali, pretili mu prebijanjem, nazivali ga stranim špijunom, izdajnikom, ludakom i ko zna kakvim još sve pogrdnim rečima,a većina u narodu je bila potpuno nepismena. Taj strah od svega što može da nas promeni i otpor svemu što je učenje i naporan rad je dovelo naše društvo do toga da smo često i grobove svojih velikana oblizaili van granica svoje države, jer oni svoj mir i želju da rade nisu mogli da ostvare u državi koju su najviše voleli. Prepoznavali su pojedinci ono što Vuk hoće i nalazili način da pomognu, ali to nije bilo dovoljno da bi smo još pre 200 godina zakoračili u onu budućnost koju još tražimo. Razlika je što Srbija danas posle mnogo decenija, a verovatno i celog veka čekanja, ima državnika na svom čelu, koji je spreman da odgovori na potrebe društva i da uradi sve što je potrebno da bi smo, napokon, svi zajedno bili deo te budućnosti koju predugo pokušavamo da dosegnemo. Ne govorim ovde samo o našim evropskim integracijama u njihovom institucijalnom smislu, već u totalnoj promeni svesti i mentaliteta. Promene navika su nam potrebne. I to se dešava. Srećan sam što imamo državnika koji ume da vidi i prepozna kvalitete pojedinaca i da ih stavi u funkciju razvoja države u celini. prvi put u modernoj istoriji Srbije se ne guši individualac i njegovo postojanje. Da li i danas ima ozbiljinih otpora svemu što donosi jedan pojedinac? Naravno da ima, ali su to danas oni obični i nemoćni histerični umirući trzaji jednog prošlog retrogradnog vremena, koje ne želi da prihvati da nema razvoja društva i boljitka za državu bez mnogo jakih pojedinaca, koji svako na svom polju delovanja čine sve što mogu i umeju da Srbija nastavi još snažnije napred. Vučić to vidi, zna i prepoznaje. Zbog toga što vidim koliko daje sebe, što se bori da ovo društvo bude društvo pobeda i uspeha, što ne dozvoljava da se vratimo u učamlost i beznađe, što traži disciplinu i rad, što rešava krupne probleme i donosi odluke koje će imati efekte tokom narednih godina i decenija, zato ga smatram državnikom kakvog Srbija nije imala u svojoj modernoj istoriji. Ponekad me zabrine to što ne vidim da je svako spreman da u potpunosti sledi tu viziju, ali je važno da većina nas običnih ljudi oseća ono što radi i što je srpsko društvo naučilo da vidi i razmišlja o interesu svojih unuka i praunuka, a ne samo da misli na prošlost i jako kratko sadašnjost. 

Spremnost da se nekada zameriš ljudima oko sebe, da ih pogledaš u oči i kažeš svoj stav, pa makar te i osuđivali i mrzeli neko vreme zbog toga, čini te državnikom i čovekom koji može da menja sebe i svet oko sebe zamoli da bude deo sopstvenog sazrevanja i promene. Ta lična promena, koja donosi promenu celom društvu je vizija. Srbija danas ima državnika sa vizijom. Od nas zavisi da li ćemo doći do budućnosti ili ne. Naša spremnost da pratimo viziju i uradimo na sebi ono što je neophodno je ključ uspeha za državu u kojoj živimo.