Politika između interesa i emocija

Za one koji su skloni praktičnom ili pragmatičnom stavu u politici, obično kažemo da su ljubitelji lika i dela Makijavelija. I to se u našem društvu doživljavalo kao nešto negativno, jer je, navodno, nemoralno biti pragmatičan u politici, sa čime se uopšte ne slažem. Taj nemoral, tj. priču da je nemoralno biti pragmatičan u političkom delovanju su plasirali i zastupaju oni koji govore da je politika nečasno zanimanje, kojim se bave ljudi koji nemaju ni trunke morala. Da li takvi genijalci govore o sebi i šta bi oni radili da su u prilici da urade!? Ne, to su kritizeri sa skrivenim namerama i oni su, u susštini, nosioci nemorala u politici i nekada i danas, jer ako si pošten i iskren u namerama onda ne znam zbog čega kriješ ključne elemente programa i onoga što bi drugačije radio u odnosu na onoga ko je predmet kritike od strane takvih. 

Neki samozvani analitičari tvrde da se Srbija nalazi pred izborom između Istoka i Zapada, da je to sada ključno pitanje ili dilema srpske političke misli. To je podmetanje odgovora ili nametanje odgovora kakav bi neki želeli da prikažu kao emotivan i racionalan, a to je da Srbija treba da se opredeli za Rusiju i Istok, a da okrene leđa Zapadu, odnosno Americi i Velikoj Britaniji. Jedne predstavljaju kao neprijatelje, a druge kao tradicionalne prijatelje. I tačno je da nas je NATO bombardovao, ali ako bi smo tako gledali, onda ne bi trebali ni sa kim da sarađujemo, jer su nas u Drugom svetskom ratu svi rušili i bombardovali, a onda bi značilo da ni Evropa ne bi trebala da bude ujedinjena ybog toga što su svi nekada ratovali jedni protiv drugih. Što takvi, lažni emotivci, ne kažu našem narodu koja je prva i jedina strana zastava koja se viorila na Beloj kući i da je to bila baš srpska zastava!? I što nam ne kažu kako smo sebi dozvolili takvu glupost da uđemo u sukob sa svojim tradicionalnim saveznicima iz Prvog i Drugog svetskog rata!? Naravno, Srbija ne sme da zaboravi nikada one koji su podržavali njene interese, a nalaze se na Istoku i koji su u teškim momentima znali da budu uz nju. Ali, Srbi i Srbija su uvek bili deo Zapadne civilizacije i deo tog kulturološkog prostora, a to može samo da negira neko ko je bezobrazno neobrazovan ili želi da podmetne neke svoje ''istine'' da bi sitno ušićario na političkoj sceni. Zbog svega ovoga politiku Srbije danas smatram, prvi put u njenoj istoriji, nedvosmisleno jasno postavljenu. Cilj je da Srbija bude deo ujedinjene Evrope, modernog sveta i u društvu najbolje uređenih država, ali nije toliko nečasna da zaboravi i svoje prijatelje Rusiju i Kinu. Međutim, jasno je da Srbija ide jednim putem, da je na tom putu čeka dosta izazova, ali i da je njena perspektiva da bude deo EU izvesna. Na tom teškom putu Srbija ima partnere SAD, Veliku Britaniju i Nemačku, kao okosnice Zapadnog sveta. Iz tih država, sa najvišeg nivoa je više puta potvrđeno da Srbija pripada društvu čiji član želi da postane i da ima podršku na tom putu. 

Izuzetno je snažan i pozitivan utisak na mene ostavila i najavljena poseta predsednika SAD Donalda Trampa Srbiji, jer nam ta najava i poseta govore mnogo o tome kako Amerika, kao najveća svetska sila, gleda na Srbiju i njenu budućnost. Ta poseta treba da osnaži podršku Srbiji i da razuveri svakoga ko misli da će moći Srbe i Amerikance da okrene jedne protiv drugih. To bi bilo pogubno u svakom smislu po Srbiju i njene građane, a ne može biti ni cilj SAD, jer je saradnja i partnerstvo naših država toliko odmaklo i snažno, da ne verujem u te priče kako ima skrivenih zavera i nekih paranoičnih situacija, koje će iza nekog ćoška sačekati Srbiju. Evropska budućnost Srbije zavisi samo od nje i njene spremnosti da se hrabro i suštinski menja i napreduje, da prihvata suočavanje sa najtežim pitanjima, ali je potpuna glupost da Srbiju hoće neko da ponižava i unižava. To ne postoji kao kategorija u savremenoj politici. U politici ovog doba vidim samo interese i očuvanje tredicionalnih partnerskih odnosa ili obnovu istih, nakon decenija naopakih politika. Biti deo Zapada, za Srbiju ne znači da nije prijatelj Istoka, ali svaka ozbiljna država ima svoje strateške ciljeve i interese i jasno je da Srbija ide jednim putem i da njime treba još snažnije da nastavi.

Za mene je emotivno i interesno biti deo Zapada, jer su naši najbolji ljudi tamo obrazovani i tamo sticali znanja i veštine zbog kojih su postali, ne samo deo srpske kulture i nauke, već svetske. Srbi su svojim radom na Zapadu Srbiju približili svetu i svet dovodili u Srbiju. Iskreno verujem da Srbija danas jeste deo tog sveta i da je većinska Srbija opredeljena tako da je deo sveta, a ne da želi da bude van njega i po cenu propasti. Posmatrati politiku kroz emocije je i glupo i neracionalno, ali ne može se i bez njih. Pravi spoj emocija i interesa je onaj spoj koji Srbiju vodi u svet i svet dovodi u nju.