Куда иде Србија?

Често се поставља у јавности та дилема да заправо не знамо ни куда се овај наш брод креће, да лутамо између Истока и Запада, да смо пометени у колотечини глобалних догађаја и да не знамо ни шта тачно хоћемо. Наравно, то све пуштају и такав привид покушавају да прикажу као слику реалности они ретроградни и лажно принципијелни делови нашег друштва заједно са онима који су годинама махали заставом Европе, док им је друга рука била у џеповима нас грађана.

Та хистерија којом покушавају да спрече сваку промену на боље, којом покуашавју да спрече реформу друштва по свим сегментима и да и ми кренемо напред је кочница која нас прескупо кошта. Некад је прича о интеграцијама и томе како једино они могу да воде Србију у Европу била главни аргумент уз чију су помоћ могли слободно да пљачкају, убијају, отимају, прете и уцењују све редом. Сан им се завршио. На срећу свих који живе овде и који ће се родити у овој држави, такви ликови више не одлучују о судбини Србије. 

Међутим, у Србији увек постоји опасност да реформе стану и да се вратимо уназад неколико деценија, док цео свет иде напред. Док су наши суседи завршавали процес европских интеграција, ускалђивали своје стандарде са ервопским, код нас су се водиле бесмислене дискусије и расправе. Али, оно што је много горе од тога је то да је у то време код нас на власти била једна лажно европска политичка клика. Махање заставицом Европе је служило да подигне прашину и баци је у очи народу. Док су други народи видели напредак и корист од интеграција, људи који живе у Србији су почели да гледају на Европу као на нешто што је за нас опасност.

Они којима је Европа била изговор за све, на њу нису другачије ни гледали осим као на изговор и алиби. У суштини су чинили активно све да Србија буде што даље од Европе и нормалног живота. Толике крађе, пљачкашке приватизације, отимачине и корупција сигурно нису давали ветар у леђа нашој европској будућности. Радило се о потреби да се народ брутално превари.

Исто и данас желе. Разлика је у томе што су сад само слабашна опозиција, али отровног језика. Тај њихов отров пуштају где год стигну. Вриште и хистеришу по свету о доктатури, цензури и чему не све, а потпуно несвесни да говоре о себи и својој политици. Све што говоре о данашњем времену се може рећи да је тако, али само за њихових 12 година владавине Србијом. Они који су се бавили застрашивањем медија, крили убице новинара и демонстраната, они који никада нису хтели да открију налогодавце убице премијера и председника сопствене странке, они који су у бесцење давали државну и друштвену имовину, они који су толике младе и образоване људе отерали, они који су администрацију надували толико да је већа него у време СФРЈ се усуђују да говоре о томе какве је нечија политика!?

Да сам, не дај Боже, на њиховом месту, било би ме срамота и да поменем народ у свом говору. Стидео бих се свега што сам учинио деци својих комшија. Црвенео бих због дугова које остављам другој деци да враћају. Не бих на светло дана изашао од блама шта сам учинио од сопствене државе. За 12 година урнисали су све што су могли. Оно што је претекло је у тако тешком стању да морамо да запнемо више него икада како би смо се извукли.

И за крај. Данас морамо да помогнемо, да дамо подршку, да свеко од нас са места на коме је да допринос извлачењу Србије из кризе. Верујем да су планови и циљеви које је премијер Вучић тако храбро зацтрао прави путоказ куда Србија треба да иде. Нема дилеме да је Европа за нас једини спас и једина шанса. Изазови реформи и њихово пречесто заустављање у историји нашој генерацији не дају за право да стане и ништа не промени. Пут реформи и здравих промена је пут којим смо увек ређе и не тако радо ишли, јер што се дуже чека и одлаже, онда реформе више боле и више стежу каиш. Сад смо у ситуацији да се ради о томе да ли ћемо опстати или не. За мене је избор лак.