Подршка реформама!

Бићу директан одмах на почетку. Не бих превише да околишам, јер је тема врло озбиљна. Србији и овом народу су стално нуђене неке промене и људи никада нису знали шта подразумевају те промене. Сада први пут имамо ситуацију да тачно знамо шта нас чека и какве смо реформе прихватили. Они људи који су добили власт на изборима и огромну подршку грађана су понудили јасан програм и јасну визију. Због тога је народ и дао толику подршку. Ово је ситуација на коју у Србији нисмо навикли. Зна се шта се планира и шта ће се радити. Од народа се ништа не крије.

Али, има кругова којима се ни то не допада, јер ова нова политика и нови концепт мењају обичаје и правила на политичкој сцени. Претходници су били једино конкретни у крађи и лагању. Ту су били прави махери. Данас покушавају да заједно са вођама појединих синдиката направе хаос и немире у Србији. Никада им није доста лудила, јер су они потпуно адаптирани на систем у коме ништа није нормално и свака промена на боље код њих изазива алергијску реакцију. Цело наше друштво или његов већи део на реформе, тако ми се чини, гледа са страхом и зебњом, јер смо навикли да може да се не плати порез, да се са плаћањем струје касни, да вода нем ора да се плати...као да су то све неки ресурси који су нама тако од Бога дати да их трошимо без ограничења и да за то ништа или врло мало платимо. Такав систем нигде у нормалном свету не постоји. И сад је дошао неко, полио нас хледном водом, и каже нам да је сан готов и да ако желимо да живимо, а не да сањамо живот, морамо другачије да се понашамо. Морамо да трошимо колико зарадимо, не смемо да се задужујемо, морамо да враћамо оно што нам је позајмљено... Лоши потези претходних власти, од '91 на овамо видљиви су на сваком кораку. Наша неспремност да се мењамо и да будемо другачији, да би живели боље, нас је скупо коштала и још плаћамо врло високу цену за своје заблуде и грешке из даље и ближе прошлости. Од лоше селекције кардова, ратова, до економије, све само катастрофе. Пораз до пораза.

Дошао је тренутак да се погледамо у очи. Ако си на високој функцији и имаш велику плату, неколико пута већу од просечне, онда купи себи ауто или се вози таксијем, али неће моћи више о трошку грађана. Не може се више живети на јаслама народа. Та кичма ће пући, ако не схватимо да та народна каса јесте и наша. Није то неки одвојени буђелар, који се нас тиче само онда кад из њега треба да трошимо нешто. Свако од нас пуни ту касу и то је новац свих нас, па се морамо опходити као према својим кућним финнасијама. Нису државне паре никакав фантом са друге планете, него новац свих пореских обвезника. Ко мисли да је то све за њега и да не треба да брине о народу, нека одмах оде. Има довољно оних који су спремни да раде за државу, да плате карту у аутобусу или трамвају и да за себе ништа посебно не очекују и никакве привилегије. Ово је време аскезе и одрицања, а не време уживања у пороцима живота. Ако те је народ изабрао да будеш у власти, онда мораш да схватиш да радиш за народ, а не само за своју прћију. И нема ту много дискусије. 

Свестан сам да неће овај текст добити ни много лајкова, ни позитивних коментара, ни шерова, ни не знам ни ја више чега све, али сам свестан и тога да је оно што пишем и говорим добро за све нас. Мени лично више штети да се замерам оваквим писањем онима који не желе да се мењају, али баш ме брига. Иза мене неко треба да остане да живи у овој држави. Не желе сви да запале одавде, како се то данас у жаргону каже. И зато дајемо апсолутну подршку реформама, које спроводи премијер Александар Вучић. Те реформе имају алтернативу, а то је тотална пропаст и крах свега. Да ли то неко нормалан жели? Сигуран сам да то не жели нико здрав. Али, ако хоћемо да живнемо и да нам буде мало лакше, онда морамо да се понашамо другачије и да подржавамо нормалне ствари. Није нормално живети кроз сналажење. Није нормално долазити до свега преко везе. Није нормално да се не плаћају рачуни. Није нормално да се улица прелази на црвено.

И плодови реформи неће доћи одмах. Они који се баве пољопривредом можда најбоље разумеју цео овај процес промена. Реформе у оваквој ситуацији највише личе на оно кад посадите неку воћку, па требају године да почне да даје слатке плодове. Тако је и у овом великом послу. Превише је тога уништено и покрадено. Превише је лоших навика. Много је лоших обичаја. Има озбиљних опирања. Није лако. Треба много муке и зноја да се уложи, али ако већина људи који су дали подршку на изборима, данас стане уз премијера Вучића и тај политички концепт оздрављења српског друштва, онда смо на добром путу. Не смемо да заборавимо шта су радили и како су живели они који су данас против реформи. Да ли председник синдиката са преко три хиљаде евра платом има морално право да говори како брине за раднике у Србији? Нема. Да ли Бојан Пајтић, који је директно одговоран за губитак преко двеста хиљада радних места, сме да приговори било шта премијеру Вучићу? Не сме.

Верујем да смо као држава, народ и друштво довољно сазрели да схватимо да без муке имамо само пропаст као другу могућност. Уверен сам да садимо квалитетну воћку, са које ће бити сласти за вредне, радне и поштене људе.