Писмо јавности Србије

Рањено, потиштено и покрадено српско друштво жуди за бољим животом. То опљачкано и систематски уништавано друштво до пре две године налазило се у стању клиничке смрти. Нисмо били на ивици понора, већ смо пали са те ивице... Мало нам је фалило да дотакнемо и само дно, а онда нам не би било довољно ни сто година да се покренемо. Да се одмах разумемо, није данас идеално стање у Србији, али је далеко од онога што је било до пре две године. У чему је разлика.

До пре две године корупција је била систем. Она ( корупција ) и криминал су били део обичаја. Било је нормално да, ако вам нешто треба, за то дате мито или ако је неко у ситуацији да тражи новац, да га и добије. Променом власти и одласком једне ужасно криминалне и корумпиране дружине ствари се у Србији битно мењају. Не у том смислу да више никоме не пада на памет да узме новац или прими, већ у томе што корупција и криминал више нису нормална појава. Оне више нису начин на који функционише држани апарат и власт. Свако ко би хтео да прими мито мора добро да се замисли и сети да су ''падали'' и крупнији играчи од када Српска напредна странка учествује у власти и од када од марта ове године Александар Вучић води владу.

Један безобзирни и стравично прљави режим ДС-а загадио је све у Србији. Понекад то сликовито опишем као рањеног двоглавог српског орла, који би волео да лети као и други орлови, али му страшне газде не дају да рашири крила и крене... Чупали су му перо по перо, мучили га, повређивали му крила... Чини ми се да је у једном тренутку изгледало невероватно да ће икада више летети. И не лети данас још, али се креће и опоравља. Више га нико не мучи и не везује. Сад је пред њим време дугог опоравка, али зна да ће се опет винути у висине и летети са другим орловима. Тај рањени двоглави орао је српско друштво.

И уверен сам да никакви Богићевићи, Шарићи, Мишковићи, Космајци и слични неће моћи да зауставе Србију. Главе о којима они маштају постају њихова ноћна мора. Банда лопова и криминалаца неће зауставити Србију и натерати је да стане по ко зна који пут у њеној крвавој и турбулентној историји. Дошло је време да се и ми као друштво опаметимо, да схватимо да је нормално да се живи са оним што се може зарадити, а не од корупције било ког облика и величине. 

Они који, ипак, крену да некоме дају мито или да траже нека се сете тога да на тај начин краду сами од себе и своје деце, јер ће то што украду са каматом да врате народу и држави, а њихова деца и други људи неће имати ни нормалне путеве, пристојне школе, квалитетније здравство, боље услове за покретање бизниса, тиме се директно утиче на затварање радних места. Ако неко то жели, нека ради тако, али нека зна да ће остатак живота морати да проведе на робији. 

Верујем да хоћемо, можемо и умемо да заједно завршимо успешно овај тежак и захтеван посао!