O sebi i Srbiji

Primetio sam da je mnogima moj život ovih dana postao jedna od najzanimljivijih tema i red je da im se obratim svima, šta god mislio o njima, ali će ovo biti prvi i poslednji put da se takvim oblicima života obraćam ili odgovaram. Pišu svakakve gluposti i laži. I možda je bolje da ništa i ne napišem, jer će svakako izvući par rečenica odavde i reći ponovo neku jeftinu laž i pokušati sve da izvrnu onako kako bi oni želeli da zvuči. Ima takvih osoba, kojima šta god da kažete oni čuju samo ono što im je rečeno da je njihovo mišljenje, jer svoje nemaju i nisu ni naučeni smeju da misle. Dobili su neku terapiju pod čijim dejstvom znaju samo nekoliko rečenica da ponavljaju i to je sve. Nisu ni oni krivi zbog toga, jer nema svako mogućnosti da misli. Svako ima za neke stvari ograničenja, a te persone imaju najozbiljnija ograničenja, jer nisu u stanju da misle svojom glavom, već mozgićima samoproglašene i dobro ''podmazane'' skupine koja sebe naziva ''elitom''.

U politiku sam ušao iz želje da doprinesem napretku svog društva i države u kojoj živim, jer sam uvek imao stav da svaki pojedinac može da pomogne i ima tu obavezu prema svojoj državi da uradi za nju onoliko koliko može i na taj način oduži dug prema Srbiji. Nije politika nemoralno zanimanje, već su nemoralni oni koji je tako definišu. Njima je prvo u glavi zloupotreba funkcije i jedini motiv im je lopovluk. Ne vide oni sreću u tome da se prave mostovi, da se urede fasade, da svako domaćinstvo dobije kanalizaciju, da deca imaju više parkića, da svako dete ima mesto u vrtiću, da se pomaže trudnicama, da se otvaraju fabrike, da bude više posla, da rastu plate i penzije, da bude veća kupovna moć, da se lakše dobija kredit za stan ili kola, da ljudi mogu decu da školuju, da talenti ostaju ili da se vraćaju u Srbiju, jer ako ima svega toga, onda je lajanje mrzitelja smešno i besmisleno. Svega toga ima i sad je njihovo kefćanje jasno usmereno na povratak Srbije u mračnu prošlost.

Moje uključivanje u politiku je značilo spremnost da se otvoreno uđe sa svakim u sučeljavanje stavova. U svom bavljenju politikom, a s' obzirom da sam veoma mlad u nju ušao, imao sam samo jedan motiv, a to je da pomognem Srbiji onoliko koliko mogu. Funkcije mi nikada nisu bile motiv, one su uvek isključivo sredstvo da pokušate da sa nekog nivoa utičete na stvari oko sebe. Pošto sam ih tako doživljavao, bilo je teško proiti se i doći negde odakle možeš da se obratiš širem auditorijumu i da ukažeš ljudima na probleme, ali i da im pokažeš da ima svetla na kraju tunela i da taj put nije bez kraja. Verovao sam su se mnogi problemi srpskog društva rešili odlaskom Miloševića sa vlasti i promenama na čelnim mestima u državi i u tom trenutku se uključio u politiku. Međutim, u periodu od 2003. do 2006. godine sam uvideo da niko od funkcionera vladajućih partija prema Srbiji nema dobre namere. Sad me možete napasti na različite načine, ali sa svojih 22 godine nisam mogao da sagledam stvari na način na koji sam posle počeo da ih uviđam i promišljam. 

Najavom osnivanja Srpske napredne stranke sam video poslednju šansu da nešto uradimo za Srbiju i rešio sam da joj pristupim još u trenucima prikupljanja potpisa za njeno osnivanje. Od tada, pa sve do danas, a prošlo je 9 godina, akitvno sam uključen u rad u okviru SNS-a. Naravno, moja želja da pomognem Srbiji i da se na svakom mestu borim protiv kriminala i korupcije, doprinela je da dobar deo moje podorice ostane bez posla i na ulici. U nekim trenucima nisam birao reči u svojoj kritici grešaka tadašnjih moćnika i to je moralo imati posledice na ljude oko mene i mene lično. Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić, a kasnije i Nebojša Stefanović su mi svojom odlučnošću, idejama i spremnošću da sve daju za Srbiju ulili novu nadu da u Srbiji nije sve propalo i nije sve izgubljeno. Normalno je da su ovi ljudi najviše napadani tih godina, da im je pristup medijima bio uskraćivan, da se reč funkcionera najveće tada opozicione partije nije mogla često čuti u medijima i tu smo mi kao aktivisti, u svojim lokalnim zajednicama, pomagali da se naša ideja širi i da nakon četri godine opozicionog delovanja SNS pobedi na izborima. 

Baš tog leta 2012. godine sam i diplomirao na Alfa BK Univerzitetu i stekao zvanje diplomiranog ekonomiste. S' obzirom da sam od 2003. godine morao da radim privatne poslove, i fizičke i kasnije iz oblasti marketinga, da sam morao da obezbedim novac za preživljavanje sa majkom, koju su teško bolesnu otpustili sa posla u pedesetoj godini života i da pomažem baku, ujaka i druge članove uže porodice, nisam mogao te godine da posvetim isključivo studijama, ali sam ih završio u dobrom roku ( ako se okolnosti uzmu u obzir ). Svakako sam radio na sebi, učio, pročitao mnogo knjiga i verovao da će se neke stvari u Srbiji okrenuti i pokrenuti na bolje. Teško je bilo tada doći do nekog posla, kada je 400 hiljada ostalo bez posla, morali ste da imate uticajne i moćne prijatelje da bi vas zaposlili, da imate para da bi mogli da se lečite i da prgurate nekako taj period. Nije bilo lako, jer su nas svuda šikanirali i iživljavali se nad celom mojom porodicom upravo oni koji su 2000.godine došli na vlast i postavljali najnepismenije ljude na odgovorna mesta. I u to sam ima prilike da se uverim, jer mi je majka bila 13 godina glavni urednik najtiražnijeg modnog lista ''ANA'' u novinskoj kući ''Politika'', pa smo zajedno mnogo vremena tamo provodili i videli, ali i preživeli svakakva poniženja od strane najgore bande tadašnjeg režima. Prva je smenjena nakon promena 5. oktobra i u januaru 2001. godine više nije bila na mestu glavnog i odgovonog urednika pomenutog lista, iako je sa svojim časopisom izdržavala pola zaposlnih u tada velikoj novinskoj kući i gigantu kakav je bila ''Politika''. Od premeštanja po podrumima, psihičke i svake druge torture se nije moglo živeti, a sve to je pratila i ozbiljna bolest, da bi polovinom 2003. godine bila izbačena sa posla uz stalne zabrane da bilo gde može bilo čime da se bavi, kako bi nas prehranila. Tu sam ja morao da se uključim i da pokušam da učinim nešto kako bi smo dočekali njenu penziju. Mnogo mi je teško što moram na ovakav način da pišem i da idiotima i stoci, koja ovih dana vređa i nju i mene, stavim da znanja ko su svi oni zajedno, a ko sam ja i gde sam u odnosu na njih. Dok su oni uživali po raznim egzotičnim letovalištima, vozili skupocene automobile, kupovali vile i stanove, običan narod je grcao u nemaštini i bedi. Sad takva bagra daje za pravo da nas proziva i da nama nešto govori. Gde god i danas da zagrebem, kroz borbu protiv korupcije, naiđem na nekoga iz tog perioda ili vremena pre njih. I uvek isti likovi. Kako se neko hapšenje desi, pročitam imena te bande koja je ovo društvo trovala do 2012. godine. Kod njih je sve kupljeno ili bilo na prodaju. Kupovali su diplome, prodavali državu, obraz i veru za večeru. Sve je imalo cenu. 

Normalno je da oni danas samo pričaju o kupljenim diplomama. To u psihologiji ima objašnjenje. Čovek najviše govori o onome što bi sam radio ili je radio, pa pokušava da na druge prebaci priču i odgovornost u onom fazonu ''drž'te lopova''. Svi su oni ''elitne'' škole završili, kupili diplome na državnim ili privatnim fakultetima, jer se u njihovo vreme govorilo da ima i nekih kafića na Vračaru gde oni javnom prodaju diplome. Njima su najvše trebali poverljivi službenici za šaltere, jer se sve prodavalo. Ljudi koji nisu imali političku podršku nisu mogli ni tzgu na pijaci da otvore. onaj ko nije imao vezu u Omladinskoj zadruzi nije mogao ni preko nje da se zaposli, onaj ko se bavio marketingom nije mogao mnogo da zaradi ako deo novca njima ne da... Sve se svodilo na procenat, mito, korupciju, otimanje iz usta gladnih i nemoćnih. Logično je da danas besne kao besni psi, jer nema onoga što je bio njihov ''kiseonik''. Oni u ovakvom ambijentu, gde se isplati rad, trud i gde se plata ne dobija, nego zarađuje, ne mogu da prežive, ali se i ne bojim za njih, jer su dovoljno po slamaricama nakupili. Ne znam samo od kojih para im se deca školuju po prestižnim privatnim Univeritetima na Zapadu. A, nekima od njih se i Zapad gadi, a ovi drugi su ga samo koristili kao mantru da bi svoje odvratne ruke držali u džepovima svih nas. Inesktima srpske političke scene i toj samozvanoj eliti ne prija moralna i politička ''deratizacija'', pa očekujem da oni svoj bes i glad za pljačkom nastave da šire, ali što reče jedna uvažena koleginica pre neki dan: ''Neka laju i na zvezde, ali porez mora da se plati.''.

Srbija će nastaviti da živi, da pobeđuje i da one koji su na vlasti ocennjuje i procenjuje kako treba. Vladu Republike Srbije i Aleksandra Vučića su za prethodnih 5 godina ocenili sa ocenom 10, dok prosek tih lažnih elitista ne može ni da se izmeri. Najurio ih narod u poslednji čas. 

Živela Srbija!