Živeti život, a ne mit

Srbija ima mnogo tema koje mora da otvori i da nađe odgoore na pitanja, koja je ne muče decenijama, već malo duže od toga. Moramo da se suočimo sa svojim strahovima, zebnjama, sa svojim manama, sa onim što treba da promenimo kod sebe, sa svojim starim zabludama i da iz toga, ako uspemo da nađemo odgovore, izađemo snažni i jači. Kažu da je čovek, obično, jači kad stane ispred ogledala i prestane sam sebe da zaluđuje i veliča. Najveća je snaga pogledati samog sebe i priznati kakav si i kolike su ti mogućnosti. 

Mi smo dobri ljudi, volimo da sebe predstavljamo većim, nego što i jesmo, da sebi pridajemo značaj za svetsku istoriju i veći nego što, realno, imamo. To je odlika malih naroda, ali naroda velikih dela i jakih emocija. Prečesto su nas te emocije koštale miliona života, vekova robovanja i patnje. Ne želim više tugu na licima srpskih majki. Ne želim da se najviše kupuju karte u jednom pravcu, koje vode iz Srbije, niti da Srbija više svoju decu šalje na nebo po pravdu. Ne želim više da gledam lica srpskih majki i sestara, kako ih suze prekrivaju, jer svog sina ili brata neće više nikada zagrliti, jer je neko iz svojih bolesnih razloga odlučio da Srbin negde ode i pogine. Naša deca od sad treba da odlaze od kuće da bi se školovala i vraćala da znanja primene u svojoj državi ili da bi, u svom domu, zasnivali porodice i rađali nove pisce, književnike, privrednike, pronalazače, naučnike, arhitekte ili lekare. Za Srbiju se mora živeti, da bi Srbija živela. Još jedan rat bi i definitivno stavio tačku na mogućnost da Srbi kao narod dočekaju neki naredni vek. I sad nas bela kuga ubija, a šta bi tek bi da još par stotina hiljada ljudi izgubimo u nekom ratu!? To bi bio kraj Srba i Srbije bez obzira na trenutni ishod tog rata. Efekte prethodnih ratova i njihov ishod, po biološki opstanak našeg naroda, vidimo danas decenijama nakon stradanja. Takve nesreće više ne smeju da nas zadese. Danas se Srbin mora boriti znanjem, strpljenjem i vrednoćom. Marljivost i učenje su Srbima danas glavno oružije. 

Zbog toga ne smemo živeti mitove, već život. To ne znači da zaboravimo na svoje slavne borbe i pretke. Slava svim palim herojima za slobodu, slava svima koji sebe nisu štedeli da bi mi danas živeli. Ali, okolnosti i život nameću neke nove načine kako se danas treba i mora ići dalje. Kosovo i Metohija je jedno od najbolnijih, a verovatno i najbolnije pitanje za Srbiju i njene građane. U tom pogledu moramo biti svesni situacije, biti razumni i toliko otvoreni da shvatimo šta možemo i šta ne možemo. Ne smemo da sami sebi poturamo laži, a da dok verujemo u laž gubimo ono što je život i što je naše. Ne smemo decu više gubiti. Nema tu politike izdaje, niti prodaje bilo čega. Realnost je ono što tako dugo u našoj politici nije postojalo. Sami smo skloni da sebi, dok slušamo naše divne pesme, podignemo toliko raspoloženje, da bi jurnuli i ginuli ponovo. To je pogrešno. Poštujmo pesme, priče i istoriju, ali deca neće ostati da žive u državi koja bi još deceniju bila na ivici sukoba sa svima oko sebe. Dijalog o Kosovu i Metohiji podrazumeva da svi sednemo i razgovaramo o tom bolnom pitanju, o našoj najtežoj i najkrvavijoj rani. Tu ranu moramo da zatvorimo na određeni način, inače ćemo večno živeti sukob, koji ova nacija ne može fizički izdržati i gde bi se ishod znao unapred.

I pokojni deda i supruga su mi rođeni na Kosovu. Znam koliko je dedi bilo mučno i teško da govori na tu temu, a supruga koja je morala da 1999. godine napusti Prištinu i ode iz svog stana, pred najezdom terorista i ubica, uvek ima oči pune suza, kad razgovaramo o onome što nas sve najviše tišti. Međutim, zbog naše dve ćerkice, Sare i Stefanije, ali i sve druge srpske dece, nemam pravo da naričem i kukam, da ih spremam za bitke i ratove. Decu nećemo više spremati za smrt, nego za život! Srpska deca moraju da se za Srbiju bore rečiju, lobiranjem po svetu, ali za to nam treba znanje i učenje. Moramo mnogo više znati i o Albancima i o drugima sa kojima smo bili bitke decenijama. Na prostoru Balkana nikome više ratovi ne trebaju. Jedni sa drugima treba da živimo, da razgovaramo, da se razumemo, da vidimo i shvatimo koliko nas je sve skupo i preskupo koštalo to što, jedni o drugima, gotovo ništa nismo znali, niti znamo, osim da pričamo da je neko naš negde zverski mučen ili ubijen. Stradali su Srbi stravično, ubijani su i drugi. Zar postoji idiot, koji bi tako nešto voleo da se dešava ponovo!? Ogromna većina ljudi, i kod nas, i kod njih, više ne želi sukobe, niti ih vidi kao šansu za bilo šta, osim za polako, ali sigurno nestajanje svog naroda. Rat ne donosi pobednike, već gubitnike i masovne grobnice. 

Želim sad masovna porodilišta, prepune škole, puna školska dvorišta, rekordnu prodaju bebi opreme, manje razvedenih brakova, još više fabrika, još više preduzetnika, još više znanja i rada. To znači živeti život, a ne mit!

Živela Srbija!