Narodni poslanik Srbislav Filipović

Ако нешто желиш, онда ти не треба савршено место, јер га у својој жељи већ имаш. Ако ти треба савршена околност, онда ти ни она не треба, јер је у ономе што желиш можеш наћи одмах. Само погледај. Живи свој сан! Ако ти треба савршен живот, немој да мислиш да је далеко и да ћеш тешко стићи до своје среће. Савршен живот ти је онолико близу колико у њега верујеш. Ако ти је и помисао на нешто тешка, онда мораш да знаш да је цена таквог негативног става веома висока. Дан за даном, веруј. Дан за даном, мисли позитивно. Дан за даном, ради да твој сан постане стварност. Никад се не предај. Нећеш успети и дохватити своју звезду, ако мислиш на опасност од висине. Страх од висине води у понор. Никад не гледај уназад и доле. До висина иде само онај који се никада не предаје и никада не посустаје.  Ако те заболи, задихан си, помислиш да не можеш више и кренеш да клонеш, онда се сети свог сна. Сети се онога што си пожелео, кад си се пробудио ујутру. Сети се колико ти је лепо било док си сањао...

Tри су ствaри кoje мe у свeму и крoз свe штo чиним вoдe. Првa je вeрa или убeђeнoст дa je oнo штo рaдим дoбрo и дa je нaчин нa кojи рaдим испрaвaн. Другa ствaр кoja ми пoмaжe дa oну прву дoбрo утeмeљим je рaд. И трeћe, штo дoлaзи кao пoслeдицa вeрe, чиja je нaдгрaдњa вeлики рaд и труд, je пoбeдa кao пoзитивнa пoслeдицa. Првe двe ствaри чeстo нису присутнe кoд нaс кao нaрoдa. Лaкшe je дa сeдимo и нe вeруjeмo ни у штa, jeр тaкo мoжeмo увeк бити у прaву, a бeз икaквe oдгoвoрнoсти пo будућнoст. У свojу будућнoст мнoгo путa нисмo вeрoвaли, пa нaм je билo лaкшe и бeзбoлниje дa вeруjeмo у нeку слaвниjу прoшлoст. Aли, чoвeк je бићe кoje имa пaмћeњe и прoшлoст oстaвљa у сeћaњу, дoк сe oд сeћaњa нe живи. Свaкo oд нaс, пo прирoди ствaри, ствoрeн je дa живи у нeкoj будућнoсти и дa сe бoри зa свojу будућнoст, aли мoрa дa вeруje у ту будућнoст.  Пoштo je jaснo дa смo бићa, кoja живe зa будућнoст, oндaмoрaмo и вeрoвaти у њу мнoгo снaжниje и jaчe, нeгo рaниje. Нeмaмo прaвo дa сeби oдузмeмo oнo...

Ако само на трен затворимо очи и свој ум пре питањем односа политике и религије, долазимо у опасност од тога да последице тог жмурења буду несагледиве. Пред животом се не сме окретати глава у другу страну. У свету, али и код нас се то скретање погледа дешавало често у историји, а примери из не тако давне прошлости су још свежи у нашим сећањима. Ти крвави примери нас стално опомињу да не знамо, нисмо знали и да никада нећемо знати довољно о нечему што је тако мистично као што је однос политике и религије, али нас и опомињу да морамо као грађани бити спремни да разумемо различитости у било ком погледу, а наравно и у погледу вере и политичких убеђења. Осетили смо и видели какве су последице мешања религије у политику или политике у религију. На својој кожи су то осетили сви народи на просторима бивше Југославије. Мотивисани различитим себичним и скученим интересима, политичари и поједини верски поглавари водили су своје народе у незапамћена страдања, а све само са циљем да себи обезбе...

Већ дуго размишљам шта да кажем својим пријатељима и непријатељима пред Нову годину, а да такву поруку нису добили раније. Тешко је бити оригиналан, кад се та честитка одавно претворила у излив претераних, а не тако ретко и лажних емоција. Ипак, покушаћу да не будем преопширан, али да кажем скоро све што бих хтео. И можда ће се неко и страшно смејати овоме што пишем, али то ме не брине нарочито, као што на моје расположење утиче да ли ће нам следећа година бити боља од ове. Није 2013.година била лоша. То је била година у којој се буди нада и вера да можемо живети пристојније. Хапшени су тајкуни, дилери дроге, доношене су тешке политичке одлуке везане за Косово и Метохију, донета је одлука да се Србији додели датум за отпочињање преговора са ЕУ о чланству Србије у тој организацији, за динар се може рећи да је био стабилан, добили смо после дуго времена путнички авион, а некадашњи ЈАТ је отишао у историју и на његово место је слетела ЕР СРБИЈА… Било је и проблема, али о њима ваљда не...

Желим да Београд буде метропола у правом смислу те речи. Желим да људи рад будуће градске власти цене по резултатима, а не по лепим обећањима. Желим да ходам Београдом без рупа на тротоару. Желим да се возим градским превозом, који се неће издржавати од кредита. Желим да Београд купује аутобусе домаће производње, а не по значајно вишој цени аутобусе из иностранства.     Желим да све градска комунална предузећа функционишу, а прва фаза ће бити постављање правих професионалаца и стручних кадрова на чело тих предузећа. Желим да се Београд, коначно, спусти на обе своје реке. Желим да Београд постане омиљена туристичка дестинација свима. Желим да се све општине у Београду равномерно развијају, а не на основу тога која је странка у којој општини на власти. Желим да у Београду не буде улице, места, сокака или општине у којој неко нема канализацију или асфалт. Желим да се сва наша деца осећају сигурно и безбедно у својим школама и вртићима. Желим да нам паркови, за наше ма...

Од краја грађанског сукоба, оног језивог и ужасног рата народа који су некада живели у бившој Југославији, говори се о потреби да се нађе нека формула, неки стуб, неки ослонац за наш заједнички суживот у региону, који ће нам гарантовати да се ти ужаси никада више неће поновити. Никада више не смеју да се понове Сребренице, Олује, Бљесци, Братунци и слични злочини, који би и који само воде све дубље у пропаст. Да ли неко може и да замисли како би данас живели да смо се мирно растали и да смо данас сви заједно део модерне Европе?  Имам много познаника, који ће ми страшно замерити на оваквим речима и ономе што ће читати у овом тексту, али једноставно не могу да оспоравам оно што су неки припадници мог народа чинили и не могу то да правдам оним бруталним убијањем Срба од стране Бошњака. Убијани су Срби, сечене им главе, набијани су на колац, мрцварени, силовани, али ништа од тога није смело да нас наведе да починимо злочине које су чинили. Наш народ је увек био жртва и борац за сло...

Сведоци времена које је иза нас говоре нам о односу народа српског према својој православној вери у доба комунизма, па социјализма и на крају смо и ми сами сведоци данашњег односа народа и цркве. У времену док су усташе у лику Броза и сличних харали Србијом и простором бивше нам државе Југославије, наш српски народ је одвраћан од својих корена, а најјачи од свих је свакако најдубље утемељен у његовој вери православној. И полако су Срби моји драги заборављали не само своју историју и порекло, већ и своје родитеље, дедове, а неки се чак због политике заборава и деце одрицали, јер су и та вера и родбина били политички неподобни једној несносно одвратној и прљавој новоствореној елити усташства под плаштом црвене заставе. То одрицање, окретање главе од свега свог, убијање и затирање трага сопства нас је у годинама и каснијим деценијама коштало прескупо. Догурали смо до тога да на Газиместану слика Карађорђа и Тита стоје једна уз другу, иако је овај други чинио све да по други пут међу Срб...

Према најновијим истраживањима Српска напредна странка има подршку преко 50% грађана Србије. Шта мислим о томе? Велика част је данас бити део СНС-а и имати прилику да исправљаш све оно у шта су нас као државу и народ уваљивали они пре нас. До те мере једржава уништена и разорена, економија спржена њиховим спасоносним мерама за опоравак, светска економска криза се народу приказивала као прилика за развој… Који бре развој кад и оно што би произвели, у таквој ситуацији, не би имали коме да продамо! Довољно је да се сетимо да је у Србију у претходних 12 година, на овај или онај начин, ушло скоро 100 милијарди евра, а да је мало тога учињено. Највећи део новца спискао се у потрошњу, повећавање администрације партијским климоглавим кадровима, доста је на разне начине покрадено ( нешто и у складу са законом ). Ми смо једино место на свету на коме сам чуо да може да се краде по закону! Не верујем да то има још негде. И у таквој Србији Српска напредна странка и њен лидер Александар Вучић су о...

Доласком младог економисте Лазара Крстића на врућу столицу министра финансија код неких се још више узбуркала скепса према могућности да Србија изађе из кризе, али код већине се, после дуго година, осетила полетност и нада да можемо нешто добро да урадимо за своју државу. Нема министар Крстић сигурно чаробни штапић из бајке који може да нашем народу реши све проблеме. Има знање, енергију и младост. Уз подршку грађана и један јасан договор да ћемо сви морати да од неког свог дела дамо мало да би Србија кренула са дна. Али не смемо већ сиромашне још више убогаљити. Терет кризе и реформи највише морају да осете они који највише имају, али у Србији имамо и таквих парадокса да поједини тајкуни званично и немају примања, па самим тим избегавају плаћање пореза. У Србији се на нашим друмовима може видети и доста скупих аутомобила, продају се и зидају неке виле од по више милиона евра, неке гомиле новца се улажу у клубове, сплавове и дискотеке, али одакле све то? Било би и биће јако интерес...

Имам утисак и мислим да ме не вара, да је однос Србије према променама већ 20 година врло негативан. Какве год промене да су у питању, људи су према њима скептични и негативни у сваком смислу. Шта год да им понудите, рећиће да то не може, да нема шансе, да је против тога неко споља, да то неће дати свет… Увек се све сведе на бесмислене приче о заверама. А шта стоји иза таквих ставова? Мислио сам раније да је то самосвест обичних људи, а данас, са нешто више искуства, дубље сагледавам и видим да иза таквих мишљења стоје негативне кампање одређених група којима иде у прилог да се Србија не помери са мртве тачке и да никад не изађе из тог смрдљивог блата дефетизма и сиромаштва, јер су они једино у томе научили да функционишу. Њима не требају људи који мисле позитивно и који су спремни да сагледају своје и грешке друштва. Не требају им они које доживљавају као конкуренцију, јер онда њихове приватне, тј. кумовско родбинске варијанте набацивања послова и функција не би функционисале.  ...

Данас на Видовдан смо као држава и народ у ситуацији, први пут на овај свети празник страдања, да будемо задовољни оним што смо као поруку и сигнал добили од наших европских партнера. Дуго смо ишчекивали шта ће нам овај Видовдан донети. Раније су то увек биле неке тужне вести. Нисмо умели или нас није хтело, али је Видовдан увек пролазио у сузама. Први пут на Видовдан Србија може да одахне и крене још сигурније напред.  Пропуштали смо гол шансе 22 године. Више од две деценије смо ишли више назад, него напред. Делили смо се на свет и антисвет. Већина је први пут данас у Србији недвосмислено окренута ка напретку и унапређењу свог стандарда. Политика живота је била потребна Србији. Људе занимају животне теме, а не неке велике небеске теме у којима свега има, осим живота. У једном тренутку ми се учинило да је већина људи скептична према европским интеграцијама и да ли нас Европа жели или не. Наше реформе и промена начина размишљања неће подићи стандард живота Немцима или Енглезима,...

Ко год да је на власти у Србији, тај мандат обележе судбинске теме за Србију. Пре двадесет година су то били ратови, санкције, шизофрена инфлација, шверц, момци са асфалта, цветање криминала… Од 2000.године на овамо теме су биле Хаг, суочавање са прошлошћу деведесетих година, криминалне приватизације, убиство премијера, интеграције у ЕУ, однос са Приштином… И данас кад смо у другој деценији овог века наша главна тема су излазак из економске кризе, сузбијање корупције и криминала, нормализација односа са Албанцима и интеграција у ЕУ. Да би смо на том тешком путу европских интеграција успели, први следећи корак је добијање датума за отпочињање преговора о чланству у ЕУ. Шта смо урадили да би добили тај датум? Србија чини све да би успела у својим намерама да уђе у ЕУ, са више или мање успеха, брже или спорије, али је сигурно да је у последњих годину дана направљен највећи помак у интеграцијама у односу на претходних 12 година.  Мислим да не треба трошити речи о томе колико би з...

Ако вам у животу ништа не иде од руке, ако осећате даје перспективе све мање, да вас стално нешто вуче уназад, а превише пута сте тражили проблем у туђем дворишту, онда је редда се озбиљно позабавите собом и својим животом на реалан начин. Е, сад најлакше је о томе писати и говорити, а најтеже на свом примеру показати. Међутим, ако желите да идете напред онда не смете да се осврћете на то шта други раде, него да ли је исправно то што вам говоре.  Онај ко стално пада испите или има лоше оцене у школи, ако жели да полаже редовно и да буде бољи ђак, онда мора нешто да промени прво код себе, а не код наставника или професора. Ко прво мисли да треба да се мења професор, а онда тек ученик, тај никада неће променити свој живот. Углавном смо сами криви за своје проблеме, јер радимо мало или недовољно да би проблема било мање. Исто је и са народом.  Наш српски народ је ванредно талентован и надарен, али има ту ману да увек мисли да ће неко други урадити најтежи део посла, а да ће...

У Србији стално неки лов на издајнике, били они прави или измишљени, али ми као народ изгледа у себи још нисмо искоренили преемотивност и параноју Илије Чворовића. Бриселски споразум о нормализацији односа Београда и Приштине изазвао је много буре и емоција у нашој јавности. То је, свакако, разумљиво, али је невероватно колико смо мало научили из своје историје, али не само оне даље, него и ове ближе.  Да се разумемо, нико није одушевљен оним што је договорено у Бриселу, али је то једино што је било могуће у овом тренутку и у оваквим околностима по Србију. Први предлог је глатко одбијен, јер Србима није нудио ништа и тад су сви рекли да је готово и да Србија бољи предлог неће моћи да добије. Већина је тако мислила, али сам остао убеђен да је ипак могуће за наше људе на Косову и Метохији учинити нешто више. Остајала је у мени дилема само колико је то нешто више и шта ћемо добити на крају.  Чини ми се да увек наш народ има мегаломанска и нереална очекивања. Кад неки наш ...

Говорити и писати о односу политике и јавног мњења није лако, али је задовољство веће ако знате да ће се људи на нешто што пишете враћати кроз месец дана, годину дана или више година. Оно што вас тера и оно што од вас тражи да о тој теми говорите је одговорност према друштву у коме живите и одговорност према свим оним знаним и незнаним људима које свакодневно сусрећете у својој згради, свом граду и својој држави. Осећај одговорности за сопствено друштво је највиши степен одговорности који се може имати. Због те одговорности коју осећам, решио сам се да по неку реч оставим иза себе написану на тему односа политике и јавног мњења. Политика и јавно мњење су два готово нераздвојна појма. Нема политике без јавног мњења, а ни јавног мњења без политике. Та нераскидива веза је то што ћу покушати да објасним и да дам свој суд и мишљење о томе како би политика требала да се односи према јавном мњењу, али и како јавно мњење гледа на политику и процесе у друштву. Постоји више погледа на то к...

Србија је држава која предуго лута. Тумарање је Србију превише скупо коштало. Некад се та цена плаћала кроз територију, некад кроз пропадање привреде, некад кроз бежање младих и образованих из Србије, а у свему томе су профит имали једино политиканти и тајкуни. Настанак и ширење политичке класе постао је главни проблем српског друштва и кочница његовог развитка. Лутала је и тумарала Србија по ходницима садашњости, губио јој се поглед у неоствариво далекој будућности, а све то из разлога што није имала државника.  А како су политиканти замишљали државника? За припаднике политичке класе, државник је особа намрштена, увек строга, дерња се на сараднике, има заповеднички и диктаторски карактер, обавезно носи кравату, носи одела, скупе ципеле, поседује више прескупих аутомобила и има доста познаника са оне и ове стране закона. По њима је дозвољено све што се не открије. Али у последње време је почело и да се дешава све оно што смо мислили да је немогуће. Маске су пале. Чак и највећ...

Радећи на остварењу дуго очекиваног циља, који се огледа на краћи рок у добијању датума за почетак преговора о приступању са ЕУ, а на дужи прикључивању ЕУ, наилазимо на много проблема и услова. Сви ти проблеми и услови нису ништа ново, јер су се и државе чланице, док су биле у статусу кандидата суочавале са истим или сличним изазовима у европским интеграцијама, али ми се чини да се Србији на један префињен начин подмеће услов неке врсте признања независности Косова. Недвосмислен став врха српске државе ми даје наду да ће Србија први пут у својој историји на миран начин приступити и победити у својим циљевима, а овог пута је главни циљ Србије очување инегритета Србије, али и приближавање Европи. У исто време ићи ка Европи и очувању онога што је могуће на Косову и Метохији јесте тежак задатак, али Србија не сме и не може да одустане од себе и свега онога што јесте и што је чини тако посебном и богатом у духовном погледу. На  путу који води чланству у ЕУ много је питања и одговора к...