Држава без државе

Док се у Србији воде велике дискусије о томе да ли и под каквим условима Србија може, треба или сме да постане члан ЕУ, ми не знамо ни да ли имамо државу у правом смислу те речи. Кад сам био мали научили су ме да се не обувају ципеле на босу ногу, па тако не би требало да буде помена чланства у ЕУ док не решимо сва отворена питања. Од Косова до економије све је у расулу. Душа ме заболи за нашу децу кад погледам како им се школски програми мењају сваке године, како студентима из године у годину постављају неке нове услове за упис у наредну годину студија, како нам је здравство у тоталном распаду, колика нам је администрација и где то води, кад видим да Србија не зна ни где су јој границе, кад нам неко отима манастире и друге светиње које смо правили вековима, кад нас проглашавају за геноцидне, кад чујем да у Србији на улици спавају и доктори наука, кад прочитам у штампи да већина младих жели да оде из Србије… Док сва та и друга нагомилана питања не добију одговоре и решења, Србија не може да дискутује о томе да ли и под каквим условима треба ући у Европу.

Ајде да прво кажемо где су нам границе. Не признајемо и никада нећемо признати Косово као државу. То је у реду. Међутим, Србија има и на другим својим деловима проблеме са територијом. Због јако тешког стања у држави из многих делова Србије се народ исељава у неке друге делове државе или одлазе и иностранство у потрази за срећом. То ствара посебно велики проблем на граници са Бугарском. Са тим проблемом ће се суочавати и други делови Србије уколико се не предузму хитне мере како би се млади мотивисали да остану у Србији, а неки други који су отишли да се врате и знања стечена на Западу примене у својој матичној земљи.

Други озбиљан проблем, а можда ће некоме звучати небитно, јесте и проблем државних симбола. Један део српских интелектуалаца се не слаже да симболи Србије треба остану овакви какви су, већ предлажу различите измене. Некима се не свиђа химна, а некима застава и грб државе Србије. Критику око химне могу да прихватим само у том погледу што се у овој новој верзији “ Боже правде “ не помиње краљ као што је у изворној верзији случај (  http://www.youtube.com/watch?v=_9Grp5tYrYI  ). Око тога могу да се сложим и дам предлог да се текст химне у том смислу измени. Све остало мислим да је непотребно мењати, јер би на тај начин поново ушли у врло опасно стање ревизије сопствене историје и традиције. Став ми је да наша држава никада више неће повратити своју славу, сјај и гордост коју је некад имала ако одустане од своје историје и традиције. Вечност једне државе, њена постојаност и успешност се баш у томе огледају.

Борба против корупције и криминала у првим месецима промена се види да је одлучна и истрајна. Неки људи су нас довели у такво стање да је опстанак Србије доведен у питање и такви морају сви од реда да одговарају за пљачке и отимачине из гладних народних уста. Али и наш народ мора да пази коме даје своје поверење и да схвати да нема безграничног поверења према политичарима и да нико није рођен да влада доживотно. У тој борби за поштенију и правденију Србију не сме бити милости за лопове и криминалце. Сви морају бити једнако угрожени уколико се усуде да краду и живе од све веће народне муке. Ако си крао идеш у затвор. Тај принцип мора да нас води од сад и тако док год постоји Србија. 

Хуманије друштво. У претходних двадесет година изгубили смо осећај за сиромаха и његове муке, за болесне старије и млађе комшије. Ни родбини више не помажемо. Фамилије се распадају и разилазе, а контактирају више и присније са онима које до јуче нису знали. Па, зар имамо било кога другог ближег од својих рођених!? Уверен сам да немамо. Ако неко нема новца од њега сви беже као од куге. То је реалност нашег друштва. Морамо једни друге да пазимо, јер ако будемо чинили као до сад, а нема нас много, онда ће нам бити још горе и биће нас још мање. Треба сваког од нас да води принцип да ако није добро комшији, онда не може ни мени да буде добро.

Више деце да би смо сутра имали села и градове, а самим тим и државу. Србија је међу најгорим државама у свету по наталитету. Власт мора да уложи у то да људи стварају породице. Ако нема јаке породице са пуно деце, не можемо говорити ни о јакој и озбиљној држави. У времену тешек економске кризе морамо разумети и то да у каси нема новца којим би се подстакло рађање у већем обиму, али ако је тако онда можемо ми сами да код себе изграђујемо свест о опасности која нам прети ако се у Србији не буду деца рађала.

Србију мучи још океан проблема. Неки се решавају интензивно, а за неке још немамо новца као држава да решимо на најбољи могући начин, па се ту крпи крај с’ крајем. Оно што може да уради свако од нас јесте да од данас почне да у својој кући и о свом домаћинству брине јоше више, да са својом породицом проводи више времена, да говори свима колико је важно читати и стицати знања, да учимо једни друге да се троши колико се има, да не подижемо кредит да би прославили рођендан или купили нови усисивач. Принципи штедње, одговорности, правде и правичности, али и хуманости морају бити стубови који ће одржати српско друштво.

октобар 2012.године