Однос Срба према себи

Сведоци времена које је иза нас говоре нам о односу народа српског према својој православној вери у доба комунизма, па социјализма и на крају смо и ми сами сведоци данашњег односа народа и цркве. У времену док су усташе у лику Броза и сличних харали Србијом и простором бивше нам државе Југославије, наш српски народ је одвраћан од својих корена, а најјачи од свих је свакако најдубље утемељен у његовој вери православној. И полако су Срби моји драги заборављали не само своју историју и порекло, већ и своје родитеље, дедове, а неки се чак због политике заборава и деце одрицали, јер су и та вера и родбина били политички неподобни једној несносно одвратној и прљавој новоствореној елити усташства под плаштом црвене заставе. То одрицање, окретање главе од свега свог, убијање и затирање трага сопства нас је у годинама и каснијим деценијама коштало прескупо. Догурали смо до тога да на Газиместану слика Карађорђа и Тита стоје једна уз другу, иако је овај други чинио све да по други пут међу Србима убије све што потиче од Карађорђа, да отме све што је било наслеђе његово и те велике породице српске. Онда су дошле те тзв. демократске опозиционе снаге, а у ствари неокомунистичке да Србима понуде повратак Карађорђевића, али не и монархије, јер би се морали онда одрећи свог црвеног порекла, а то им већ не би одговарало. Потребно је било замазати очи народу жељном нечега другачијег након неколико деценија лутања и тражења. И тад је почела једна нова мода. Вратише се Срби вери и православљу, али некако више из моде и потебе да буду виђени у цркви, него зато што гаје истинску веру. Предводили су их исти они који су до пре неку годину пре тога кречили фреске и палили и уништавали наше светиње.

И сад сви који читате ово већ мислите како сам против повратка народа у цркву и против свега што иде уз такав велики историјски чин, али онај ко тако помисли, већ је направио кардиналну грешку. Многи су ми говорили како им је одвратно кад виде ту нову моду православља и великоверништва, али заправо у томе нема суштински ничега лошег. Чак и ако већина оних којисе моле и пале свеће не раде то искрено, они тиме што чине не раде ништа лоше, јер јавно раде добру и позитивну ствар, а шта у себи мисле је већ ствар за дубљу психо анализу за које овде немамо места. Посећивање храмова и обележавање највећих хришћанских празника након толико деценија је добра ствар, јер вера и Бог не траже ни да се одрекнемо породице, ни себе, зато што нисмо подобни његовој идеологији, као што то чине разне друштвене организације. Нико из хришћанства не може да вас избаци и то је већ довољан показатељ шта је највећа вредност вере у односу на оно у шта је овај народ залуђено веровао толике деценије. Свака заблуда кошта, али је нас наша заблуда да нисмо оно што јесмо коштала прескупо. То нас је коштало толико да већина оних који данас власт нападају због споразума из Брисела никад и нису били на Косову и Метохији. Они који се највише куну у српство су се до јуче клели у оне који су српству затирали сваки траг. И онда наравно да морам да подржим споразум из Брисела и коначно повратак Срба и Србије реалној животној политици, која брине о свом народу и држави и покушава да спаси од њега оно што се спасти може. 

Но, да се након ове дигресије, вратим још мало на тему односа Срба према својој вери. Чини ми се да смо телом и појавом данас ближе својој историји, култури и вери, али да духом још лутамо. Они којима су пуна уста верништва и светосавља у својој бити немој у себи ни с од светосавља и све им то служи да своје отровне жаоке још дубље и ироничније забоду у српски дух и тело. Чим су некоме пуна уста православља свакога дана и поштења, а знамо ко је био до јуче и колико је од тога што је био згрнуо новца за себе, онда ми је мука. Таквима данас морамо својим делом и радом запушити уста и радом на модернизацији Србије вратити Србе коренима и створити шансу за наше клинце да имају будућност, коју више нико неће моћи својим сулудим идејама да доведе у питање.

јул 2013.године