Година шанси – 2014.

Већ дуго размишљам шта да кажем својим пријатељима и непријатељима пред Нову годину, а да такву поруку нису добили раније. Тешко је бити оригиналан, кад се та честитка одавно претворила у излив претераних, а не тако ретко и лажних емоција. Ипак, покушаћу да не будем преопширан, али да кажем скоро све што бих хтео. И можда ће се неко и страшно смејати овоме што пишем, али то ме не брине нарочито, као што на моје расположење утиче да ли ће нам следећа година бити боља од ове.

Није 2013.година била лоша. То је била година у којој се буди нада и вера да можемо живети пристојније. Хапшени су тајкуни, дилери дроге, доношене су тешке политичке одлуке везане за Косово и Метохију, донета је одлука да се Србији додели датум за отпочињање преговора са ЕУ о чланству Србије у тој организацији, за динар се може рећи да је био стабилан, добили смо после дуго времена путнички авион, а некадашњи ЈАТ је отишао у историју и на његово место је слетела ЕР СРБИЈА… Било је и проблема, али о њима ваљда не пише у новогодишњим порукама и честиткама. Имамо кад причати о ономе што нас је мучило и притискало.

А шта очекујем од 2014.године? Трудим се да будем оптимиста од кад знам за себе. Некад ми и пође за руком, па могу да кажем да сам углавном оптимиста, али умерени, јер имам неко знање из сопствене историје и како смо се пречесто односили према онима који су за нас желели да ураде и радили добре ствари. Баш јуче сам написао на фејсу један статус у коме сам покушао да продрем у наше биће у срж онога што нас је вукло назад. Нису нас толико они споља кочили, колико смо сами себи наносили штету. Чини ми се да чешће сами у својим кућама тражимо непријатеља, у својим организацијама, на својим пословима, у свом комшилуку, а не видимо и не бранимо себе и своје од онога што нас заиста угрожава. Због својих сујета превише патимо, па нам је тако брат или сестра највећа опасност приликом поделе наследства, колеге су нам на послу сметња да остваримо своје амбиције, комшије нам сметају из само нама знаних разлога… И док смо се ми тако између себе свађали, још је остало појединцу да почне и сам себи да смета, па да се угаси светло. И ако на свет око себе тако гледам, онда не очекујем ништа. Али…

Верујем да је и у нама сазрела свест о томе да само заједно можемо нешто добро да постигнемо. На браћу и сестре морамо гледати као на оне који су део нас, као на оне од којих не требамо да стрепимо и као на оне са којима се дели све што се може поделити и све што се има. На људе који раде и зато су вредни, не треба да гледамо подругљиво и са страхом да ће добити нешто више од нас. Ако је неко вредан и радан, онда ајде да га подржимо и да нам то буде мотив да и ми радимо још више и снажније. Ајде да нам први комшија буде и први пријатељ и десна рука, да код њега ујутру пијемо кафу, да га зовемо на славу, да нам се деца друже… Пријатеље да бирамо према доброти и вредноћи, а не према утицају у друштву и могућностима да се о њих “огребемо“ за нешто. Верујем да је то све могуће. Уверен сам да можемо у 2014.години бити бољи, ако подржимо оне који су за нас много рескирали, много себе дали, много себе уложили. Мање критикујмо, а више приспитујмо сами себе и своје делање.

Следећа година може бити година шанси и година прилика, које као појединци и држава не смемо да пропуштамо. Не указују се тако добре шансе стално. Имамо сад прилику, па ко зна кад. Ако наредне године крене спуштање Београда на реке, ако будемо реализовали више пројеката, ако направимо значјаније помаке на плану запошљавања људи, ако будемо више волели своје породице, сраднике, комшије… У томе видим шансу за наше друштво и себе у њему.