Где је Србија?
Не желим да будем песимиста, да би ме други доживели као мудрог човека. У Србији се бављење јавним послом и успешност у њему свела на то да је бољи онај ко има песимистичније прогнозе наше заједничке будућности. За разлику од других проблема са којима се српско друштво суочава, овом проблему није тешко наћи узрок. Узрок за такво расположење наћићемо у неиспуњеним обећањима упућеним грађанима у протеклих 20-так година. Неповерење и песимизам према свему и свакој појави јесу осећања која доминирају у нашем народу.
Где такво стање води Србију? Такво стање Србију води право у расуло, а морамо стално имати на уму да је тренутно у Србији стање хаоса са назнакама да се припрема велико спремање наше заједничке куће. Неки су нам ту кућу оставили прљаву, пуну вируса и бактерија, презадужену, депресивну и мрачну. Кад кажем да су нама оставили, онда мислим на млађе генерације. Али, сад се сусрећемо са још једним проблемом, а он се заснива на ограниченим капацитетима младих људи у Србији. Нисам сигуран да оно што је тренутно у Србији има довољно знања, да без враћања младих и образованих људи из иностранства, може да уреди Србију.
Србија као држава старих, са преко 50% функционално неписмених, са преко 80% младих који не виде своју будућност овде, нема сјајну будућност уколико се неки важни послови у њој не обаве већ данас. И на томе се свакога дана ради. Сад је, наравно, велико питање колико брзо се ствари могу мењати у нашем друштву дубоко зараженом песимизмом и општим бледилом.
Србија као држава која на неки начин пати што није Југославија, што Броз није жив, што је комунизам отишао, макар формално, у историју, нема перспективу. Где је данас таква Србија? Какав је њен положај у свету? И шта може одмах да се учини да би то спремање наше куће било обављено како треба?
Србија се налази на пола пута до себе и пола пута до Југославије. То значи да Србија још није рашчистила шта жели. Док год многи у Србији устану мирно док се чује химна бивше СФРЈ, ми као народ нећемо наћи себе. Није то само једна песма. То је дух нечега што је неко желео да будемо, а тај неко је хтео да заборавимо и ко смо и одакле смо, да заборавимо Немањиће, да заборавимо своју историју, традицију и обичаје, да заборавимо своју славну прошлост… Они који су на томе радили чинили су све да Србија пропадне и довели нас у последњу фазу пред дефинитивну пропаст.
Ако говоримо о положају Србије у свету, онда смо и у томе на пола пута од Истока и пола пута од Запада. На овај начин немам намеру да у квалитативном смислу делим западну културу и источну, већ да прикажем колико као народ нисмо мрднули са мртве тачке у тој вишедеценијској дилеми где би требали да идемо. Неки заговарају више пут ка Западу, а други ка Истоку. Међутим, положај и географски и културно-историјски је такав да Србија има место и на Истоку и на Западу. Онај ко би Србију окренуо само ка једној страни света учинио би драматично велику грешку. Тиме би Србију одузео један велики део ње.
Велико спремање Србије траје и дуго ће још трајати, због стања у коме се Србија нашла кад је то спремање почело. Важно је да свако од нас ко је узео учешће у том послу схвати да је наша судбина у Србији заједничка. Не може никоме у несређеној и уништеној Србији бити добро. Та заједничка судбина мора да изроди и наш заједнички мотив.
После овог покушаја да се колико толико прикаже где се Србија у духовном и националном смислу налази, остаје нам да перо оставимо и кренемо у акцију. Србији је довољно мудрих и паметних речи, али јој недостаје још више акције и рада. Воља и заједничка визија боље будућности нека нас сад поведе у акцију сређивања наше заједничке куће.
септембар 2012.године
Коментари
Постави коментар