Однос политике и јавног мњења

Говорити и писати о односу политике и јавног мњења није лако, али је задовољство веће ако знате да ће се људи на нешто што пишете враћати кроз месец дана, годину дана или више година. Оно што вас тера и оно што од вас тражи да о тој теми говорите је одговорност према друштву у коме живите и одговорност према свим оним знаним и незнаним људима које свакодневно сусрећете у својој згради, свом граду и својој држави. Осећај одговорности за сопствено друштво је највиши степен одговорности који се може имати. Због те одговорности коју осећам, решио сам се да по неку реч оставим иза себе написану на тему односа политике и јавног мњења.

Политика и јавно мњење су два готово нераздвојна појма. Нема политике без јавног мњења, а ни јавног мњења без политике. Та нераскидива веза је то што ћу покушати да објасним и да дам свој суд и мишљење о томе како би политика требала да се односи према јавном мњењу, али и како јавно мњење гледа на политику и процесе у друштву.

Постоји више погледа на то како би политика и њени креатори требало да се опредељују према јавном мњењу и на који начин да му прилазе. У Србији је најзаступљенији приступ био тај да се увек и у свакој ситуацији ослушкује шта јавност жели да чује или прочита и да се онда у том правцу и формира политика и касније спроводи. То је једна крајност. Због чега она није добра?

 Као и свака крајност, она сама по себи није добра и има у себи, бар једну, велику ману. Мана јој је та што ако грађанима приступате само тако што им говорите оно што желе да чују и што им највише прија, онда морате бити свесни да такав приступ носи велики ризик да ваше идеје о бољем животу и напредовању друштвене заједнице неће бити остварене или неће у оној мери у којој је потребно. Подилазећи људима не добија се превише, осим тренутне уљуканости и лебдења на крилима подршек која ће се истопити истог трена кад људи виде да не живе боље и да се њихова веровања нису преточила у стварност, а како и да се преточе кад су та веровања и наде некад јако далеко од реалног, јер људи политици приступају емотивно из разлога што она кључни утицај остварује на њихове животе. У том погледу нема боље политике и политичког пута од оног који је реално остварив. Људи нас ту могу с правом питати који је то пут и ко им гарантује да ће на тај начин доћи до среће. Нико вам ништа не гарантује, али је сигурно да нико није до стабилне среће дошао лакшим путем и заобилазећи болне теме и потезе. Ово се нарочито односи и може видети у друштвима сиромашним и опљачканим као што је српско друштво. С тога позивам сваког појединца да прочита ових неколико редова опет и да се преиспита колико се пута у животу нашао сличној ситуацији, јер је веровао да ће наћи лакши пут до успеха у нечему. Ако покуша да буде искрен, видеће да је превише пута био у таквом стању веровања у илузију или нешто што не може да оствари, али му емоције нису дале да у то поверује.

Постоји и онај други, реланији приступ политике јавном мњењу и државним пословима. Они који су заговорници тог начина политичког бивствовања и делања ( и сам сам убеђени присталица ове теорије ) верују да ако увек иду линијом мањег отпора неће решити кључне и најтеже проблеме своје околине и свог друштва, већ ће се задовољавати неким ситнијим успесима, који губе на вредности кад људи схвате да у целини не могу да кажу да живе живот достојан човека. Народ у државама као што је Србија ће пре веровати ономе ко му каже да ће лако решити проблеме, да ће инвестиције доћи зато што смо ми најбољи, да ће нас примити у ЕУ зато што смо најпаметнији, да ћемо опоравити привреду без болних резова у економији, да се може смршати без дијете… Лепо звучи, али није могуће. Можда и јесте, али ми живимо живот, а не сан и утопију. Папир трпи све и на њему је можда и могуће лако изаћи из проблема, али кад загребете у реланом животу по површини проблема, онда се суочите са стварима које само наиван или нереалан човек може негирати. Заговорник реалистичне политике је одговоран човек. То је особа, које је спремна да себе и своју тренутну или евентуалну популарност жртвује да би постигла за друштво неки виши циљ, који држави доноси корист на дужи рок. И, по мом мишљењу тај приступ је најбољи, јер не пита каква је шминка, већ какав је темељ, тј. систем. А свака промена система захтева велика одрицања и напоре. Нема слатког чишћења и сређивања куће. Не можеш да потрчиш, али да нећеш да се ознојиш. Особености те политике су мало обећања, али много рада. Да би таква врста политике успела и донела позитивне резултате, онда они који је спроводе морају на свом примеру да покажу друштву какав треба бити, али и друштво мора да донесе јединствену одлуку о томе шта жели. Одлучно, храбро и спремно на жртву је каратеристика носилаца прагматичне политике.

У ових неколико пасуса сам покушао само да дотакнем ову тему, а њена разрада мора да се пронађе у стварном животу сваког од нас. Ако свако од нас нађе ту танку нит и разграничи шта је оствариво, а шта није, онда ћемо успети да остваримо оне замисли о којима нисмо могли ни да маштамо. Здрав начин размишљања је и део позитивног имиџа. Какав имиџ желите да има наша држава?

фебруар 2013.године