Изгубљена деценија

На данашњи дан пре дванаест година Демократска опозиција Србије ( ДОС ) одлучила се на то да окупи више стотина хиљада људи на улицама широм Србије у намери да коначно диктаторски режим Слободана Милошевића падне и Србија крене путем опоравка и напретка. То су биле само пусте жеље нас наивних грађана. Веровали су Срби да ће одласком Милошевића и његове комунистичке камариле са власти у Србију доћи бољи дани, али су их први дани нове власти жестоко демантовали.

Док је већина дубоко веровала у промене, опоравак Југославије и њен опстанак, улазак у политичке и финансијске токове савременог света, отварање нових радних места, жесток обрачун са лоповима Милошевићевог режима, неки други су хрлили ка власти да би увећали своје богатство пљачкајући Србију, да би развукли и у бесцеће продали државну и друштвену имовину. Ова друга Србија је однела победу. Она ружнија, маскирана у рухо ЕУ и под маском бораца за будућност Србије и њене деце. Тако су се добро изборили за интересе Србије и српског народа да се држава распала, динар има све нижу вредност, каматне стопе су нам највише у Европи, животни стандард најнижи у Европи, сваки други млађи човек жели да свој живот настави ван граница ове несрећне и упропаштене државе, корупција и афере ничу као печурке после кише, тешка убиства као наслеђе деведесетих година још нису решена, убијен је премијер, скоро пола света је признало самопроглашену независност Косова и Метохије, судбина прогнанаих и расељених Срба из бивше СФРЈ се још не зна, ПИО фонд је начисто опустошен и разорен, домаћа привреда скоро да не постоји, школа и образовање су изгубили сваки значај, главна улазница за запослење је новац, организовани криминал је нашао себе у свим порама друштва… Из свега овог можете да извучете закључак какве је “ крвна слика “ Србије. Ево само дела лицемерија појединих чланова некадашњег ДОС-а –     http://www.youtube.com/watch?v=xpwOv2MNc6k .

Вера и нада 5.октобра полако је скроз замрла у Србији. Од изневерене и проневерене будућности једног народа највише користи имали су тадашњи опозиционари и њихови тајкуни. Шећеране, цементаре, афера “ Сартид “, афера “ Јањушевић и Колесар “, асфалтирања и Чуме, разни криминални кланови… Афера за афером, а радних места све мање. Некада политичари у излизаним и масним сакоима, а данас у оделима од више хиљада евра, окружени са по 20 телохранитеља, скупоцене виле и јахте, а све под изговором бриге за народ. Док је народ певао  http://www.youtube.com/watch?v=mGxHFKIeWE8&playnext=1&list=PLD608CC1B7EBFEAF8&feature=results_video , они су се башкарили по далеким и скупим летовалиштима. Ми, мали, обичан народ остали смо да гледамо у даљину и да се питамо : “ Шта нам је све то требало и да ли је могло другачије? “.

Може и мора другачије. Србија мора да живи. Једна изгубљена нада не значи и изгубљен живот. Дах промена се данас поново шири Србијом, али је народ нешто умеренији у изливима оптимизма. Потпуно га разумем. Толико пута смо сви заједно изиграни, да сад морамо бити обазривији, али неопходно је и да се пружи шанса и прилика. Живети без вере и наде у бољи живот се не може, јер се то онда претвара у одрађивање живота и времена које смо рођењем добили на овој планети.

Држава данас мора да покаже оно што није показивала двадесет дугих година, а то је да брине о свом народу где год живео, да постоји због народа и ради у интересу народа. Србији њен народ мора бити на првом месту, а народу Србија. Само то узајамно деловање државних институција, грађана и политичке елите може да Србију врати у живот. Верујем у Србију. Верујем да ће осванути дан кад ћу деци моћи да кажем да се нисмо борили узалуд и да све оно о чему смо причали није био само један леп сан са ружним и леденим јутром.

Живимо и сањајмо своје снове, да би нам се сутра остварили. Човек без снова и вере у своје идеале не постоји.

октобар 2012.године