Исток и Запад

Поред многих дилема и питања на која Србија не зна прецизно да одговори истиче се једно које дотиче само срж нашег српског бића. Та вечна дилема која нас прати је да ли смо више Исток или Запад. И никако да се око тога сложимо. По онима којима је национално ближе Србија је, без дилеме, много ближа Русији него Западу. Док, по онима чији је културно и политичко опредељење ближе Западу Србији тамо јесте место. У мору ставова не видим ниједан који се труди да буде објективан и да нам реално покаже где смо и ком делу светске цивилизације смо ближи или где дефинитивно не припадамо.

Многи знаменити Срби учили су и школовали се на том Западу, од кога данас доста људи у Србији зазире. Како смо дошли у ситуацију да страхујемо од оних са којима смо до јуче били савезници у Првом и Другом светском рату? Како нам је Либија постала ближа од Француске? Како нам је Бразил постао прихватљивији од Италије? Како смо себе довели у ту позицију да смо стално нечим уцењени? Те дилеме, поред ове где припадамо цивилизацијски, нас прате већ више од 12 година и бојим се да ће нас пратити још најмаље толико. Добра ствар у свему је што видим да у Србији коначно има решености у народу да се определи и каже шта жели од своје будућности. Да бих показао везаност српске културе за Запад набројаћу неколико имена најважнијих Срба који су тамо школовани. Међу њима су Николај Велимировић, Никола Тесла, Вук Стефановић Караџић, Доситеј Обрадовић, Димитрије Давидовић, краљ Милан Обреновић, кнез Михаило Обреновић, краљ Петар I Карађорђевић… Сви ти великани српске историје су довољан гарант да Србија на Западу има своје дубоко укорењено место и да чланство у некој организацији или не припадање истој неће значити и брисање Србије из историје тог дела Европе. 

Али, због своје националне незрелости, неодлучности и недораслих вођа српски народ је допоустио себи да се нађе на непријатељској страни према Западу, а да они који су били раме уз раме са Хитлером буду носиоци и перјанице некаквих демократских вредности. Нашу неспремност за изазове новог доба искористили су наши дојучерашњи непријатељи да са нашим некадашњим пријатељима крену у офанзиву против Србије и њено распарчавање. Тај процес мора хитно да се колико је могуће сад заустави и да Србија поново буде тамо где, по свему, и припада. Слободарски српски народ има своје место на Западу и то нема никакве везе са дневним политичким збивањима и владајућим политичарима са Запада. 

Наша наклоњеност Русији и нераскидива веза са том, у сваком смислу, великом државом јесте резултат наших вишевековних страдања и ризика којима смо били изложени док је територија Србије била део турског царства. Са Русијом нас зближава и наша православна вера. Још од давнина је Русија била заштитник српских интереса, али у оној мери док она није бивала угрожена. У тим ситуацијама се, по природи ствари, повлачила да заштити своју територију. Русија је и данас у међународној политици држава која штити и брани наше интересе, држава која не дозвољава заједно са Кином у СБ УН да прође независност Косова и Метохије, Русија је и држава која се све више интересује за улагања у српске туристичке потенцијале, много је већ уложила у куповину НИС-а, започеће ускоро и изградња гасоводне мреже ЈУЖНИ ТОК кроз Србију…

И кад сагледамо све ове чињенице јасно је да Србија има алтернативу чланству у ЕУ, али то никако не би смело да значи одустајање и окретање леђа Западу. Србија мора да искористи прилику и не буде више на ветрометини Запада и Истока, већ да постане држава која зна да су јој емоције и вера ближе Истоку, али и да је Запад незаобилазни економски партнер Србије, али и врло значајан културно-историјски фактор у Србији. Нераскидиве везе постоје између та два кључна дела света и Србије. Србија није само средиште путева. Она је идеалан спој Запада и Истока. То је правац којим би ми као народ требало да се крећемо. Да ли ћмо или не ићи тим путем показаће време, али је једно сигурно, да кад год смо покушали да не идемо тим путем нисмо добро прошли.

септембар 2012.године