Реалност и жеље

У животу се често дође до ситуације кад морате да изаберете између својих жеља и реалности. Али та реалност је нешто што се људима, углавном, не свиђа, јер се најчешће поставља супротно нашим жељама које прате дубоке емоције. Прихватање реалности се у народу види као издаја и проневера добијеног поверења. Постоје и за то јасни разлози. Ти разлози леже пре свега у сиромаштву. Код сиромашних људи је много лакше пропагирати параноидне идеје и погледе на живот, него код оних који су задовољни својим материјалним статусом. Један Американац је лепо приметио пре неколико година да демократију није могуће утемељити у оним државама где људи тешко живе.

У Србији се већ више од 500 година води борба за очување и повратак Косова и Метохије у границе Србије. Али у Србији се и јако тешко живи и људи су оправдано огорчени. Србији се узима територија, затварају очи пред питањем одговорности за злочине над Србима, економски се пустоши Србија, корупција је цветала, криминал је системски подстицан и онда је као врхунац свега дошла и отимачина Косова и Метохије од стране дела Међународне заједнице. Међутим Србија не може без света и Европе. Економски опстанак Србије и народа је условљен сарадњом са Западом. И сад долазимо у проблем кад се једном делу народа каже да са тим светом, који је често према Србији неправедан, мора да се сарађује, јер је то једини начин да Србију сачувамо пропасти. Уосталом, природно је да Србија сарађује са државама Евроспке уније.  И сад је потребно наорду прићи искрено и рећи шта можемо да очекујемо реално да држава Србија добије на Косову и Метохији, а шта не може. Народ није ни глуп, ни наиван и свестан је да Србија не може много тога да добије на том простору, али је сад питање шта може да сачува од онога што тренутно има.

Питање српских институција на Северу, интегрисани прелази, безбедност и статус су кључна питања за Србију. Свим тим проблемима се мора прићи опрезно, реално и са спремним предлозима шта Србија може да прихвати, а шта не може. Сигурно је да не можемо да живимо у илузијамаљ и гајимо наду да ће наша власт имати опет главну реч у Приштини и да ће наша воска и полиција чувати границу према Албанији. То су шансе које је неко раније својом погубном политиком прокоцкао и сад Србији одузео већи део маневарског простора у преговорима са Албанцима. Ко год у овом моменту да преузме преговоре и крене у то неће имати лак посао, јер у том вртлогу безнадежности треба пронаћи тај мали број шанси и реализовати их на најбољи могући начин.  У разговоре са Албанцима не треба ући са тензијом и израженом напетошћу. Морамо олсобити себе сталног оптерећења прошлошћу, али не одустајати од правде за српске жртве. Правду за српске жртве морамо стално тражити, али пред међународним институцијама и на скуповима широм света. У дискусији са Албанцима се то питање мора стално провлачити, али је са њима приоритетније решити питање чувања манастира, црквене земље, питање повратка прогнаних и положаја оних који су на Косову и Метохији остали. И сад ће неко рећи како то води признању Косова. Не води ка томе, јер је то једино што Србија не сме никада да уради. Питање признања независности и живота људи не треба мешати, јер су то две одвојене теме. За Србију није и не треба бити прихватљиво да разговара о прихватању независности, нити се то од Србије и тражи.

Страшно је што смо доведени у такву ситуацију да данас морамо да се сложимо и пристанемо на ствари на које не би у другачијим околностима морали да пристанемо. Бивша власт је прихватала све што им се стављало на сто и довела Србију у безизлазну ситуацију по многим питањима. Сад тај ужасан положај треба поправљати, али то неће ићи брзо. Морамо повратити кредибилитет као држава и друштво, а то ћемо учинити само ако будемо прихватили чињеницу да нисмо савршени и да прво своје друштво морамо уредити и очистити своју кућу, па тек онда причати шта код других није добро. Ако будемо мењали себе на боље, онда ћемо стећи право да се наметнемо да утичемо и на друге. Свест о себи и својим могућностима је најважнија ствар. И последњи догађаји, који се највише огледају кроз борбу против корупције, говоре да смо се као друштво померили са мртве тачке и да смо схватили ту тужну чињеницу да нисмо најбољи и да морамо своју кућу да средимо. Кућа нам је у хаосу, запуштена и скоро срушена, а ми као грађани смо ту да помогнемо да се почне полако са рашчишћавањем тог остављеног крша. Ако смо за то спремни, онда ћемо бити спремни да успешно учествујемо у разговору са косовским Албанцима.

Наша жеља је била да вратимо војску на Косово и Метохију, да Албанци прихвате све што им предложимо, да у Приштини одлучује Србија уз најширу аутономију за Албанце, да се сви протерани врате, да се на Косово врате све српске институције, али то су биле жеље. Наше могућности су далеко мање искученије и морамо бити довољно зрели и паметни као народ да то прихватимо као такво и да ћемо остати и без тога ако будемо сањали о својим жељама, а проблеме не признавали.

Снове је лепо сањати, али се од снова не живи, не једе, не плаћају комуналије, не школује, не лечи, не рађају деца… У својим наступима морамо бити реални и умерени у очекивањима како би сачували и повратили оно што је могуће. Реално не можемо даље другачије.

децембар 2012.године