Шанса за Србију

У Србији стално неки лов на издајнике, били они прави или измишљени, али ми као народ изгледа у себи још нисмо искоренили преемотивност и параноју Илије Чворовића. Бриселски споразум о нормализацији односа Београда и Приштине изазвао је много буре и емоција у нашој јавности. То је, свакако, разумљиво, али је невероватно колико смо мало научили из своје историје, али не само оне даље, него и ове ближе. 

Да се разумемо, нико није одушевљен оним што је договорено у Бриселу, али је то једино што је било могуће у овом тренутку и у оваквим околностима по Србију. Први предлог је глатко одбијен, јер Србима није нудио ништа и тад су сви рекли да је готово и да Србија бољи предлог неће моћи да добије. Већина је тако мислила, али сам остао убеђен да је ипак могуће за наше људе на Косову и Метохији учинити нешто више. Остајала је у мени дилема само колико је то нешто више и шта ћемо добити на крају. 

Чини ми се да увек наш народ има мегаломанска и нереална очекивања. Кад неки наш спортски тим оде на међународно такмичење, очекујемо да ће протутњати и да ако се не врати са пехаром је све пропало и да ће спорт престати да се игра. Тај фатализам и самозалуђивање нас неретко прескупо кошта. Aко човек мисли да постане шампион и успе у животу, онда је неопходно да буде свестан својих мана, јер ћемо са врлинама лако. Врлине не морамо да исправимо или обришемо, а мане нас коче на путу да најбољих. Против мана и признања да их имамо је тешко изборити се и то је разлог што нису сви најбољи и успешни. Та танка нит која нас дели до успеха је посебно тешка. 

Данас смо у прилици да нашој деци отворимо шансе да живе у Србији, својој отаџбини, али без заблуда. Деца ће у Србији остати само ако у њој буду имали да преживе, да се запосле, да уче школу, ако у њој буду видели перспективу да и они једног дана овде стварају своје породице. То нам неће омогућити националне заблуде, веровање у нешто што немамо снаге да урадимо и позиви на неке небулозне и унапред изгубљене битке. Само ако будемо са обе ноге чврсто стајали на земљи моћићемо да обезбедимо перспективу за Србију и Србе. Кад говорим о Србији важно је да напоменем да ту мислим и на Косово и Метохију у оквиру Србије.

Ако говорим о реалности, онда морам да кажем шта по мом мишљењу није реално очекивати и мислим да се већина људи са тим слаже. Није реално мислити да ће Београд владати у Приштини поново. Није реално да Срби владају тамо где су Албанци већина. Тешко да ће наша војска више отићи на Косово и Метохију. Има јоше детаља који нису реални и које је сулудо очекивати, али сам навео оне најважније ствари.

Шта нам је донео споразум у Бриселу? Донео нам је то да садашње српске институције на КиМ признаје цео свет као легалне. Добили смо то да у српске средине тзв. Војска Косова неће смети да улази. Добили смо то да ће Срби у својим срединама бити 98% у саставу полиције, а Албанци 2% и да ће командири бити Срби. Добили смо и то да ће Србија наставити да финанасира оно што је и до сад финансирала на КиМ. Сад су ту наравно некима спорни печати, па то што полицију неће плаћати Београд, него Приштина… Није ово идеално решење, није ни близу дивног решења. Круцијална ствар је то што је на овај начин коначно стављена тачка на могућност да КиМ постане члан УН. Без чланства у УН Косово не може да буде држава. 

И на крају да закључим и упутим један апел као обичан грађанин Србима са КиМ. 

Србија свој народ не може, неће и није заборавила. Око тога не смете имати дилема. Србија само чини за вас и друге Србе оно што може на основу своје снаге и утицаја. Србија није највећа светска сила ни војно, ни економски, па да може да се јуначи претерано. Имамо своје аргументе и своје стратешке циљеве и при њима остајемо. Нама су неки други отимали КиМ и делимично у томе за себе урадили посао. Да ли Србија то може да поврати? Слаба не може, а била би још слабија да није прихватила договор у Бриселу. Кроз целу своју историју само одбијамо, сад смо коначно нешто прихватили. Свако пртходно одбијање коштало нас је прескупо. Губили смо милионе живота, које никада нећемо моћи да вратимо. Док су други око нас били свесни своје јачине, ми смо редовно срљали на најјаче. И тад смо још и могли да се рвемо и бијемо, јер се другачије ратовало и борило, али је мој став да смо и то могли да избегнемо и да нас данас има неколико десетина милиона и онда би све било другачије. Зато вас, браћо, позивам сад да прихватимо оно што је болно и тешко, оно што нам није лако, али што нам даје шансу да преживимо као народ. Ова држава и народ не би преживели још један већи сукоб. Србији требају године и деценије рађања. Желим да овај век буде бум у рађању. Ајде да будемо паметни, а мање емотивни и да се окренемо опоравку и реформама. Економски опоравак не би био могућ без договора са Албанцима. Нема реформи и радних места, ако су овде стално извесни сукоби. Зато будите свесни да Србија мора да живи. Доста смо славили поразе и ишли на парастосе и кукали над лошом судбином. Сад имамо добру прилику. Не указује се сваки дан. Искористимо своје шансе, Срби!

мај 2013.године