ИЗАЗОВ КРАЈНОСТИ

Док сам шетао вечерас улицама нашег главног града, посматрао сам људе око себе, оно што је у Београду направљено у неком претходном периоду, шта би још требало да се уради и у трену застадох испред трафике да погледам ударне наслове наших дневних новина. Не знам који је црњи. У новинама црнило, а град Бео(град). Таман тако ми сад мисли иду. Из крајности у крајност. Већ пар месеци пажљиво слушам шта говори свет око мене и они у мом друштву. Нигде не видим оптимизам. Људи се радије опредељују да падну у тоталну депресију, него да тотално верују у добро. То су те две крајности које, рекао бих, описују српско друштво данас. Србија, не од јуче, него већ деценијама иде из једне крајности у другу, да би данас била у ситуацији таквој да се може слободно рећи да је она друштво које лута од понора опасности грађанског рата до жеље за благостањем. У Србији се више поверење не даје без гаранције. Такав луксуз наш народ више себи не сме и нема право да дозволи. Управо је то неповерење друштва у само себе израз слабости српксе државе. 

До понора грађанског рата и ризика за његово избијање водили су нас различити нељуди, али не због снаге својих уверења и идеала, већ из чисто материјалних интереса. Ни тај понор није никада био реалан и известан у том смислу да се може очекивати избијање грађанског рата у Србији. Више су желели да у друштво унесу страх од једне такве могуће трагедије, како би лакше држали народ у покорности, представљајући себе као носиоце тапије на слободну и нормалну Србију. Потребно је било народну свест држати у некој врсти несвести. У том случају би са  Србијом могли да чине шта им је воља, а њихов интерес не би долазио у ризик да се не може остварити. Сваки покушај буђења био би етикетиран као ризик, који може наше друштво да одведе у велику трагедију. Све је то била лаж и обмана. Мислили су џелати српског друштва да ће та несвест трајати онолико колико то они желе, а желели су да траје неограничено. Међутим, свему дође крај. Ризици за друштво још увек постоје, али нису носиоци изазивања трагедије на оној страни на којој су џелати говорили, већ на њиховој. Они данас, у том покушају да точак времена и историје окрену уназад, показују своје прљаво и ружно лице.

Друга и она лепша крајност о којој више волим по коју реч да напишем је онај мали део друштва који машта о благостању у Србији и мисли да ће радом постићи нешто добро и велико. Ниједна крајност није добра, па ни ова, али је свакако мање лоша од претходне. Ову воде позитивне мисли и жеље, што нам изузетно фали у данашњем времену. Мањак позитивне енергије имамо, јер нам њени ресурси пресушују, а људи тешко налазе нови извор нечега позитивног или се не усуђују да крену и пробају. Тај корак, где свако од нас треба да се покрене и проба нешто, јесте оно што нас дели да прича о бољем животу не остане само сан. Још је Нушић говорио да је идеал оно што човек никада не може потпуно да оствари. Увек нешто зафали. Уколико се друштво одлучи на покрет, а не тапкање у месту, онда има наде да оствари бар део својих идеала.

Али, за тај покрет није довољна само одлука друштва, већ и јасан резултат који би се остварио на основама те одлуке. Док друштво не одлучи како и на који начин жели напред, не може ни да се макне из сталне зле сенке својих џелата и оне приче о лошијој крајности. Само покрет, тј. корак напред, може да помери и цело друштво. Остати у месту значило би кретати се уназад и у загрљај трагедији из које се не би смо никада опоравили као народ. На нама је да изаберемо. Да је лако направити избор, а колико се год чинило да јесте, до сада би већ изабрали како желимо даље. И, да се разумемо, ово није политичко питање, иако у себи има и елементе политике. 

Тог позитивног става и корака напред неће бити док не схватимо де се критички морамо односити, пре свега, према себи, а тек онда према другима. Ко није за такву промену спреман, неће бити спреман ни на промене у друштву које су, колико видим, већ одшкринуле врата наших живота.

септембар 2012.године