Датум наше судбине

Радећи на остварењу дуго очекиваног циља, који се огледа на краћи рок у добијању датума за почетак преговора о приступању са ЕУ, а на дужи прикључивању ЕУ, наилазимо на много проблема и услова. Сви ти проблеми и услови нису ништа ново, јер су се и државе чланице, док су биле у статусу кандидата суочавале са истим или сличним изазовима у европским интеграцијама, али ми се чини да се Србији на један префињен начин подмеће услов неке врсте признања независности Косова. Недвосмислен став врха српске државе ми даје наду да ће Србија први пут у својој историји на миран начин приступити и победити у својим циљевима, а овог пута је главни циљ Србије очување инегритета Србије, али и приближавање Европи. У исто време ићи ка Европи и очувању онога што је могуће на Косову и Метохији јесте тежак задатак, али Србија не сме и не може да одустане од себе и свега онога што јесте и што је чини тако посебном и богатом у духовном погледу. На  путу који води чланству у ЕУ много је питања и одговора које је Србија већ дала, а пуно има и оних које Србија тек треба да реши. ЕУ нам је као држави замерила да се током рада претходних влада није довољно радило на борби против корупције и криминала, да реформа правосуђа није била на прави начин спроведена, да се у преговорима са Косовом није превише помакло и да је српска привреда пала на јако ниске гране. То су најважније примедбе које је Европа нама упутила. Сви смо сведоци да се у неколико месеци уназад учинило доста у борби против корупције. Пала је највећа зверка Мирослав Мишковић и јасно је да Србија од те борбе неће одустати. Сад је само важно да влада у том послу направи континуитет, јер супротно не би ваљало. 

Најтежи услов Србији да би се приближила том добијању датума за почетак преговора са ЕУ јесте нормализација односа са Албанцима на Косову и Метохији. Међутим, није то најтежи услов из разлога што Србија нема политику, став или нема коректну понуду за Албанце, већ је разлога тај што тамошњи Албанци не желе да прихвате никакве разговоре у којима Србија неће признати њихову самопроглашену независност. Платформа која је ушла у завршну фазу израде и коју је спремио државни врх Србије има за циљ да на Косову и Метохији за Србију сачува оно што је још могуће, а да Србија не изгуби и оно што већ има, а уз све то да се заштите Срби на целом простору Покрајине. Србија жели истинске и праве преговоре, а не преговоре форме ради, јер су такви разговори вођени током мандата Бориса Тадића, па смо видели докле нас је таква политика довела. Србија не може и не сме да прихвати све што јој се понуди, а да пристаје на то да Албанци смеју да одбијају сваки предлог који долази од Србије. Кад би Србија прихватила, пре или касније, све што траже Албанци онда би смо разговарали о издаји државних и националних интереса. Уверен сам да данас за такву политику нема шансе у Србији, али да је ни у наредном периоду неће бити. Србија мора решавању тог тешког проблема да приђе мудро и рационално, ако је могуће са што мање емоција, али и да не заборави никада све оне који су животе дали да би сачували тај простор тамо где му је и место – у оквиру државе Србије. 

Датум за почетак преговора са ЕУ је јако важна ствар, али је још важније да Србија сачува свој народ на Косову и Метохији, да држава направи и спроведе стратегију за подстицање наталитета, да се привуку страни инвеститори, да се изборимо против корупције и криминала, да не дозволимо ширење сепаратистичких тенденција, да покренемо пољопривреду и привреду. То су кључне ствари. Србија мора законски и системски бити уређена као развијене државе Европе и света, а на крају ће доћи и добијање датума за почетак преговора. Такође, морамо бити свесни и да је пут до самог чланства у ЕУ много дужи и да ћемо до стицања статуса члана чекати најмање 7 година од дана добијања датума за почетак преговора. 

До пре неколико месеци Србија је имала политику која је снисходљиво и брутално прихватала све што се од Србије тражи, под изговором да Европа нема алтернативу. Све у животу има алтернативу и све je замењиво, осим наше деце и државе. То не сме и никада неће имати алтернативу. Опет говорим о деци и можда сам некима већ и досадан, али ћу о деци наталитрету говорити док год не почну деца више дасе рађају. За мене је то тема изнад сваке друге. Ваљда су деца сврха нашег постојања. Без деце је све што радимо узалуд и небулозно. Ако нема ко да наследи кућу, коме ће она онда остати? Коме ћемо онда наш српски дом препустити? Верујем да наше домове сутра неће населити деца неког другог народа, који је свестан важности рађања. А та опасност нам се озбиљно надвила над игром судбине чији смо део. 

Од Косова, економије, Европе и до деце, све сами проблеми. За решење тих проблема смо сви заједно одоговрни. Kao људи који желе да живе боље свесни смо да нам је јединство ко ових питања неопходно. Само заједно можемо, у тако компликованој ситуацији,наћи добра решења, која неће бити кратког даха и која би се мењала како која власт дође. Србија мора имати једну и јединствену националну стратегију и политику. Није се џабе и Сулејман Величанствени плашио српске слоге. Заједно можемо све. Заједно смо срљали у ову катастрофу, па једино заједно и сложни из тога можемо изаћи. 

О датуму за почетак преговора, као преломном датуму за нашу судбину и судбину нашег евентуалног чланства у ЕУ ће одлучити неки други. Србија у свему што даље чини мора делати и понашати се као озбиљна држава, јер ће нас само тако у свету схватити озбиљно. Другог пута нам нема.

јануар 2013.године