Желим живот, а не снове!

Предуго сањамо. Предуго маштамо о неком бољем времену. Много је иза нас деценија пропадања и безнађа. Немамо три живота, па да нам буде свеједно шта ће са овим животом бити. Од онога што имамо очекујемо најбоље. Нисам заговорник оног става по коме нам се све лоше дешава због зле судбине. Све што нас лоше погађа је резултат само наших погрешних процена и дуго гајених заблуда. Због тих заблуда се данас налазимо у овако ужасно учмалом стању. Некад ми се учини да смо на Бога камење бацали, али кад видим како живе неки други људи ван нашег српског “ кавеза “ схватим да смо то камење бацали сами на себе и своје животе. Сад морамо да се добро помучимо како би из тог тешког и оштрог “ камењара “ извадили своју срећу. Кажу да је за опоравак потребно онолико времена колико се пропадало и тонуло. Ако је заиста тако онда су нам перспективе мршаве. Ја желим да верујем да неки “ разред “ можемо да прескочимо и сустигнемо макар оне који су средње развијени, али за то нам је неопходно да се заједно сложимо око циљева и гажења преко трња до њиховог остварења. Нема спремања куће, а да се не ознојиш. Нема учења и напретка ако не уложиш огроман напор. Нема доброг занатлије, које није учио од доброг мајстора. Шта то значи? То значи да Србија неће ништа постићи уколико не схвати шта јој треба да би живела боље. Није довољна жеља, већ нам треба воља, снага, одлучност и спремност у сваком тренутку и на највећу жртву и одрицање да би генерацијама после нас било боље. Морамо да учимо од народа који су били у сличној ситуацији и да погледамо шта су они радили, па да то прилагодимо свом менталитету и начину живота. То не значи да можемо скроз променити начин како се постиже успех, јер није могуће возити бицикл, а не окретати педале. Једино можемо да утичемо на детаље и финесе, а не на суштину.

Ако се сад одлучимо на корак да престанемо да сањамо леп ручак и одлучимо се да тај ручак заслужимо, онда морамо да знамо да су испред нас још много дана глади и немаштине, али са перспективом да ћемо на крају доћи до тог ручка. Нема тог народа који је пошао од богатства. Сви су морали да се потруде и запну да би данас били богати, па су и они у кризи. Јел можете да замислите колика је тек криза у Србији, која је тако далеко од тих успешнијих народа!? Немамо времена за снове, кукања и нарицања. Много је тешког рада пред Србијом. И ово нису празне речи, иако ће онима који површно читају, не удубљујући се у суштину, личити на скуп фраза лепше или лошије срочених. Ово је вапај једног човека, који као и остали не жели да му живот пролази у сновима, који жели да живи и проживи свој живот, а не само да преживљава.

Да свој лепши живот не би смо сањали потребна нам је коренита промена система вредности. Знање и рад да се цене. Незнање и лењост да се увек осуде, али и да се такви позову на промену у свом животу, јер ни нама неће бити боље ако поред нас пролазе масе људи који лоше живе. Неопходно је да заборавимо на протекције, “ гурања“, “ везе “, “ сређивање “, “ сналажење“… Код нас се неспособним сматра онај ко није успео да се обогати у времену кад смо сви пропадали и сиромашили, док се већина преко наших леђа богатила да би данас била страшна “ батина “ која нам свима прети. То морамо да променимо. Способан је онај ко је стекао знањем, а не сналажењем и тражењем “ рупа “ у законима. Ако успемо да докторе наука упослимо и да децу научимо да се школа воли, а да се бежи од лопови и криминала, онда смо на пола пута од успешног друштва.

Да би своје снове превели у стварност није довољно да то овде прочитате, већ да устанете сваког јутра решени да сваки следећи дан крене са осмехом због неког новог успеха.

октобар 2012.године