Политика и религија

Ако само на трен затворимо очи и свој ум пре питањем односа политике и религије, долазимо у опасност од тога да последице тог жмурења буду несагледиве. Пред животом се не сме окретати глава у другу страну. У свету, али и код нас се то скретање погледа дешавало често у историји, а примери из не тако давне прошлости су још свежи у нашим сећањима. Ти крвави примери нас стално опомињу да не знамо, нисмо знали и да никада нећемо знати довољно о нечему што је тако мистично као што је однос политике и религије, али нас и опомињу да морамо као грађани бити спремни да разумемо различитости у било ком погледу, а наравно и у погледу вере и политичких убеђења.

Осетили смо и видели какве су последице мешања религије у политику или политике у религију. На својој кожи су то осетили сви народи на просторима бивше Југославије. Мотивисани различитим себичним и скученим интересима, политичари и поједини верски поглавари водили су своје народе у незапамћена страдања, а све само са циљем да себи обезбеде своју прћију самосталности за слободно пљачкање тих истих следбеника. Неки су “продавали“ веру, а неки политику, али са истом амбицијом. И ти “продавци“ магле нису претпели скоро никакве последице, док су народи који су их следили застрашујуће страдали и језиво заостајали за развијеним и напредним светом. Није било ту ни политике, ни вере, нити било чега сличног. Једини циљ и сврха тих сукоба су били материјални интереси појединаца и њихових група. Нажалост, освешћење народа је дошло касно и онда кад су стотине хиљада живота изгубљени. Свака жртва, свака запаљена кућа, сваки срушен и оштећен верски објекат је опомена свима нама да морамо мислити дубље и садржајније о мешању политике и религије.

На простору Балкана је верски екстремизам свакако политички и економски мотивисан. Можда бих се усудио да кажем да то и није економија, већ чист криминал. Иза проповедања вере и оних који проповедају у том екстремном и нетрпељивом смислу обично стоји огроман новац и криминални интереси. Шта ће неком вернику пушка да би проповедао своју веру!? Пушка је средство присиле у овом случају, а вера параван за различите облике недозвољене трговине, а на првом месту продају дроге и људи. За тако нешто мора се наћи плодно политичко тло. Верски екстримисти налазе га у екстремној политици. Новац који се слива у такве групе намењен је за споровођење две врсте рата – оружаног и маркетиншког. Да би ти крвави пирови и нарко планови успели, неопходно је наћи оне политичаре који су спремни да за одређену своту промовишу идеје нетолеранције и мржње. И увек је новац главна звезда водиља. Манипулација Светим стварима постала је врло уносан бизнис. Неки су манипулисали Кураном, други српским косовским мученицима, трећи борбом за ослобођење од непостојеће српске хегемоније, неки су величали оно што никада нису имали, неки су измишљали нације…а људи су гинули. Свега коју годину раније сви су навијали за исту репрезантацију, носили исту заставу, припадали истој држави, волели сарајевске ћевапе и пите, долазили у Београд да се проведу и виде најбоље уметнике, ишли до осете мирис Јадрана, волели зидине Дубровника, ишли на скијање у Словенију и сви су били као браћа. Морам да напоменем да овде мислим на поједине верске проповеднике и политичаре, а никако не на читаву јавну сцену. Међутим, људи нису чули глас оних мирнијих и пристојних тада. 

Пишем ово свестан колико је питање односа религије и политике осетљиво и многима на простору Западног Балкана болно. Не могу да схватим да неко може некога лишити живота само зато што се моли другом Богу или у Њега не верује. Није мом уму разумљиво ни то да неко из уживања или било ког разлога другоме пали кућу, село, убија децу… Чему то!? Коме је такво поступање донело срећу? Слажем се да је донело новац, али није донело мир и спокој, а без тога нема нормалног живота. Ништа не може да купи мир. Како такви људи својим крвавим прстима, упрљаним невином дечијом крвљу, после мазе образе своје деце!? Нормалном човеку је мука од њиховог лажног патриотизма, који служи као заклон за крађу и отимачину. Није патриотизам мржња. Патриотизам је љубав према својој држави и народу и у њему нема ничега злочиначког, иако сад неки злонамерни то покушавају тако да представе и да утемељење нађу за тезу да је љубав нешто што није пожељно. 

Екстремни ставови, у ком год правцу да иду, не могу да донесу ништа добро. Све што иде у крајност у крајности и погине. Због тога што су наши народи превише пута страдали из незнања и као жртве манипулације, сад морају у будућност корачати помирени и свесни увек да су сви људи исти и да разлог за сукобе никада не сме бити припадање некој вери, боја коже, националност или било које друго људско право на посебност и различитост. Може неко да буде према некој припадности негативно расположен, али никада не сме тог другог “кажњавати“ јер није онакав какав би његов потенцијални “џелат“ желео да он буде.

Наше верске или било које друге разлике, које су у прошлости некима служиле да руше мостове и праве границе и гробнице, данас морају бити темељ мостова сарадње и заједништва. Друштво у коме сви заједно можемо живети и сарађивати на обострано задовољство је циљ коме морамо стално да тежимо. Различитости нас морају ујединити, а не смеју нас више никада доводити у сукобе и погибије.